RECI DA ME VOLIŠ

PRIVATNI ČASOVI

'De si Miloše', rekla sam umorno. Što i jesam bila. Umorna. Umorna od škole,od života i svakodnevnih problema koji su njegov sastavni deo, umorna od svega. Sve mi se polagano skupljalo i pretilo da ubije i ovo malo duše što je ostalo u meni.

'Znaš li možda gde je Elena?', pitao je dok su mu se oči caklile,znala sam!
Znala sam da između njih dvoje ima nešto...

'Ne znam,što pitaš?', pravila sam se luda.

'Onako...', rekao je već malo nesigurnim glasom.

'Miloše, ti ništa ne pitaš onako. Dakle?'

'Šta dakle?',sad se on pravio lud i već je počeo da me nervira.

'Miloše ...'

'Heej!'

Okrenuli smo se,a iza nas stajala je visoka, plava devojka sa očaravajućim osmehom.

'Hej?',Miloš je pozdravio sa upitnim tonom.

'Zdravo', rekla sam i nabacila mali osmeh .

'Ja sam Jelena, drago mi je'

Pogledala sam u Miloša koji je buljio u ovu devojku sa onom njegovom tupavom facom, u fazonu 'Ko si bre ti?'.
Odlucila sam da bi bilo bolje da nas oboje ja predstavim.

'Ja sam Tamara,a ovo je moj drug,Miloš. I nama je jako drago . Jesi li ti nova u školi?'

'Da. Preselila sam se ovde i upisala ovu školu. Nego znate li gde je srpski,jer mi je to prvi čas,a nemam pojma gde se nalazi učionica.'

'I mi imamo prvi čas srpski',dodao je Miloš.

'To znači da ideš sa nama u odeljenje. Pa, krenimo onda', pogledala sam je a na njenom licu opet se stvorio osmeh.

'Pa hajde',dodala je radosno.
Bože nikad nisam videla toliko srećnu osobu. Pa čak i u školi... Au...

Prilazimo vratima učionice i ulazimo unutra.
'Možeš da sedneš klupu ispred nas,tu nema nikog', pokazala sam prstom ispred,a Jelena je odmah sela i izvadila svesku i knjigu.

'A ti mali, tebe nisam zaboravila. Ti ćeš tek da mi pevaš sve što se dogadja između tebe i Elene!', uzviknula sam i pripretila Milošu prstom.

'Tiše kretenko!'

'Ma nemoj ti meni krete...'

'Pa, Tamara,pošto vidim da se ti ludo zabavljaš i da ti je jako dosadno daću ti jedan zadatak', profesorka srpskog je odjednom progovorila.

'Molim?Kakav zadatak?',zbunjena sam,totalno.

'Pošto radimo na temu pomaganja i dobrih dela daću ti jedan projekat vezan za to'

'Uredu,a šta je u pitanju?'

'Da pomogneš tvom drugu da dogura do dvojke jer je on jedini kritičan u ovom odeljenju'

'Kom drugu?'

'Tadiji Popoviću'

'Molim?! Zašto baš ja?', ja ne želim da imam nikakav kontakt sa njim.

'Pa zato što sam pre minut birala ko će mu pomoći,a ti si bila najupadljivija u tom trenutku',rekla je podmuklo i nasmejala se pokvareno. Oduvek me je mrzela,zato što me je boleo kurac za nju i njen predmet kao i za njeno mišljenje. Znala je da nemogu da podnesem Tadiju, videla je to u mom pogledu i namerno me stavila s njim. Uf ta žena!

'Uredu', shvatila sam da bi moje negodovanje moglo samo da odmogne,pa sam se odlučila za ćutanje.

Zvonilo je,a ja sam izletela iz učionice. Nisam želela da pričam ni sa kim. Znala sam da sam ostala samo sekund duže unutra Tadija bi me smarao vezano za projekat a meni se stvarno sad ne raspravlja s njim.
...

Sedela sam sa Elenom na klupici u dvorištu i jela svoj sendvič. Odlučila sam da je pitam.

'Elena?'

'Molim', jedva je izgovorila punim ustima.

'Polako Srbine,ugušićeš se!',kikotala sam se i gledala je kako se mršti i guta ogroman zalogaj.

'Molim?', izgovorila je,sada normalno.

'Htela sam da te pitam... Da li postoji nešto između tebe i Miloša?', gledala sam u nju i reakcije koje su se menjale na njenom licu. Sreća,tuga, razočarenje i bes prelivali su se u njenim očima,kao dugine boje.

'J-ja ne znam ni sama Tamara', izgleda mi kao da je ovo više rekla sebi nego meni.

'Neću te siliti,kada budeš htela da pričamo o tome pričaćemo. Ali znaj da sam tu bilo šta da je u pitanju i da ćeš od mene uvek dobiti iskren savet i pomoć'

'Znam', rekla je i nasmešila se.

'Devojčice,kada ti misliš da učimo srpski?',zašto Bože? Zašto?

'Što se mene tiče ne mislim nikad', izgovorila sam smoreno,okrenula sam se i susrela se sa Tadijinim pogledom.

'Hm, bilo bi lepo kada bi to bila istina devojčice', nasmejao se pokvareno.

'Ti...'
Nisam ni stigla da završim rečenicu,kada me je njegov glas prekinuo.

'U šest. Kod mene', rekao je zapovednički, okrenuo se i otišao.

Ma šta on umišlja da je?
...

Pa,evo ga nastavak. Izvinjavam se na gramatičkim greškama i što me nije dugo bilo. Nadam se da vam se svideo nastavak,a u sledećem već zahuktavamo he he. Do sledećeg nastavka!