RECI DA ME VOLIŠ

NE IDEŠ TI NIGDE DEVOJČICE

I polako se bliži šest sati... Dobro je što danas ne radim pa mogu da idem kod Tadije da mu pokazujem srpski. Razmišljam šta da obučem. Zašto uopšte razmišljam o tome i zašto me je briga kako ću izgledati pred njim kada njega nije?
Ma da ,koga briga. Obućiću prvu stvar koja mi padne pod ruku.

Stojim ispred ogledala i ogledam se. Crne farmerke , crna rolka i bež kaputić nalazili su se na meni dok mi je kosa bila svezana u neuredan visoki rep. Moja usta ,koja su bila sva u ranama prouzrokovanim mojom nervozom, bila su natekla i crvena.
A beli lančić koji je visio i pravio kontrast boja na mojoj crnoj rolci, davao mi je neki odsjaj. Iako se nisam trudila izgledala sam poprilično lepo.

'Možeš ti to!', bodrila sam se na glas i krenula iz svoje kuće ka Tadijinoj koja nije bila daleko.

Koliko me pamćenje dobro služi trebalo bi da je ovo njegova kuća.

Pozvonila sam i odmakla se od ulaza,a zatim sam pogledala na sat na svojoj ruci i videla da kasnim... Ma koga briga ionako nisam ovde svojevoljno. Prinudjena sam na ovo. A i ja uvek kasnim,moraće da se navikne na to.

Tadija pov.

Otvorio sam vrata i ugledao nju. Izgleda kao andjeo. Njena kosa pada svuda preko njenog čistog lica koje je bilo predivno i bez trunke šminke. Beli lančić na njenim grudima davao je odsjaj njenim svetlo braon očima koje su me vodile u neku drugu dimenziju.
Osvesti se Tadija! Koji ti je!

'Kasniš devojčice'

'Ja uvek kasnim,moraćeš da se navikneš na to',reče devojčica pa odmahnu glavom drsko. Videćemo šta možemo da uradimo po pitanju te drskosti.

'Ulazi', rekao sam jednostavno i sklonio se kako bi ona mogla da udje u kuću.

Ulazi ona pa gleda levo te desno, stade i okrete se.

'Gde je malena Tena?'

'Kod mame'

'Ti ne živiš sa majkom?'

'Živim,ali ona je morala da ode da sredi neke papire vezano za firmu koju je otac držao u Rusiji,a Tena je mala pa je povela sa sobom' , odgovorio sam jednostavno i bacio pogled na kuhinju.

'Želiš nešto da popiješ?'

'Ne, hvala. Hajde što pre da te naučim srpski' , rekla je užurbano.

'Devojčice nećeš se ti mene tako lako rešiti', rekao sam joj samouvereno i namignuo joj.
Prošao sam pored nje i otvorio vrata od sobe.

Tamara pov.

'Upadaj', rekao je dok je idalje imao onaj kez na licu.

Samo sam prošla pored njega i sela za sto. Izvadila sam svesku ,knjige i beleške.

'Sedi dole'

'Opa,već smo počeli da naredjujemo',smejao se idalje. Kretenčina.

'Hoćeš li Tadija?'

'Hm ,zavisi šta? Ako si ti u pitanju devojčice, naravno da hoću tebe. Na svaki način' , rekao je dok me je odmeravao.

'Ahh,oćeš li ućutati i sesti dole?',nervira me i to jako.

'Mogu ja i gore i dole lutko. Kako god tebi odgovara', namignuo mi je i seo na stolicu do mene.

...

Ispostavilo se da je Tadija dosta toga naučio za ovih dva sata. I za divno čudo stvarno se potrudio. Možda ovo i neće biti toliko teško koliko sam mislila.

'Ne mogu više. Boli me mali mozak!',dernja se kreten i gleda me molećtivim pogledom.

'Dosta si naučio za danas. Sada odmori,lezi i spavaj. A meni je vreme da krenem',rekla sam odlučno.

'Hvala Bogu',izdahnuo je.

Krenula sam ka ulaznim vratima,a on me je pratio. Kako sam otvorila vrata tako je napolju sevnulo,a ubrzo nakon toga se čula jaka grmljavina. Grmljavina, nešto čega se ja najviše bojim. Štrecnula sam se i zateturala dva koraka unazad,a Tadija me je uhvatio. Postavio me je normalno da stojim i odjednom smo čuli i drugi grom,a kiša je počela da pljušti.

'P-pa vidimo se', rekla sam prestravljeno i krenula ka vratima.
Odjednom sam osetila stisak oko nadlaktice i vratila sam se par koraka unazad.

'Gde ti misliš da si krenula je li?'

'Ja...'

'Misliš da ću te pustiti da po ovakvom nevremenu ideš kući?',rekao je strogim glasom.

'Pa...'

'Nema pa. Ostaješ ovde do sutra,a sutra ćeš se bezbedno vratiti kući',pretećim glasom je pričao i gledao me pravo u oči.

'Uredu', shvatila sam da nema svrhe da pokušavam da ga ubedim u suprotno.

'Jel ti se spava?', pitao me je nežno.
Ček nežno? Ovo su stvarno retki trenuci. I pre malo čas je bukvalno bio sve samo ne nežan. On ima bipolarni poremećaj sto posto.

'Iskreno,da',ne da mi se spava nego bih zaspala na podu koliko sam umorna.

'Kupatilo je s leve strane', pokazao je rukom na hodnik.

'Ali nemam odeću...'

'Imaš moju devojčice'

'U-uredu',zašto opet prokleto mucam.

Otišla sam pod vruć tuš i razmišljala o svemu. Ah ,boli me mozak. Zašto je sad tako dobar prema meni? Ne smem mu zaboraviti onu plavušu! Kao ni Nevenu! Ali šta da mu zaboraviš kada tada niste ni bili u vezi Tamara? Zašto sada pričam u prošlosti pa ispada kao da sada jesmo u vezi? Jao tako sam zbunjena! Ne znam šta da radim! Zaključak: Uvek gledaj vremensku prognozu kada ideš negde Tamara!

Tadija pov.

Ležim na krevetu i sećam se njene izbezumljene face. Kako je samo slatka...

'Tadija, tvoja odeća,znaš... treba mi', gledam je kako obmotana s peškirom stoji i stidljivo me gleda.

'Izvoli', pružim joj odeću i čekam da se obuče.

'Možeš li da se okreneš?'

'Ne'

'Tadija!'

'Volim kada uzvikuješ moje ime devojčice', kažem joj te joj se nasmejem.

'Uf tako me nerviraš!',kaže te odmaršira do toaleta.

Gledam je kako se vraća u sobu u mojoj odeći i jebeno joj dobro stoji. Tako slatko izgleda... Tako malo...

'Pa,jesi li završio sa odmeravanjem?'

'Veruj mi devojčice mogao bih ja tebe da odmeravam još dugo dugoo'

'Žao mi je što moram da ti kvarim fantazije, ali mi ćemo sada da spavamo'

'Ne znam ja šta će sada biti... Ništa ne obećavam'

'Tadija!'

'Sprdam se devojčice,hajde lezi',potapšao sam mesto na krevetu do sebe.

Samo je legla i skvrčila se. Prišao sam joj telom i prebacio svoju ruku oko njenog struka. Osetio sam kako negoduje,ali se vremenom lagano opusta i tone u dubok san. Nakon toga sam i ja utonuo i to sa opojnim mirisom njene kose u nozdrvama.

...

Pa,evo ga malo duži nastavak. Izvinjavam se na gramatičkim greškama. Nadam se da vam se svideo. Do sledećeg nastavka! ❤️