Portret mog života

1. dio

Imala sam 11 godina kad se moje sretno djetinjstvo počelo pretvarati u nepodnošljiv život. Do oktobra jedne godine bila sam u zanosu u kojem sam provela tih 11 godina. Bila sam dijete koje bi plakalo ako se ne probudi na vrijeme da pregleda sve crtiće na TV-u. Zvonila sam ljudima i bježala. Zezala ih telefonom. Stajala na svaku onu ''kocku'' kad hodaš gradom. Imala vječito prljave rukave i poderana koljena. A duša mi bilo sjediti ocu u krilu, bila sam njegova mezimica. Imam brata, dosta starijeg i njemu je to sve već tipa išlo na živce, on je to prošao i veliki je momak. I tako moja priča teče do jednog dana kad su se sve moguće stijene sručile na mene i u mom životu se dogodio jedan veliki ''zemljotres''. Svijet se doslovno, okrenuo naopačke. Tu jedna priča završava, a druga počinje. Završava priča blesave djevojčice i započinje nekakvo zrelije doba, razmišljanje, kad sam sebe pitaš da li si zdravog razuma.

Svemu tome razlog je bila jedna bolest. Teška. Neizlječiva. Uhvatila za rukav mog najbližeg i vukla ga za sobom dok ga nije i odvukla.

Deseti oktobar, ružan dan, svi rastreseni i nervozni. Svi odgovaraju ako ih se nešto pita, drugačije šute i gledaju u jednu tačku. Imala sam samo 11 godina. Sve priče o tumoru, terapijama, smrti, stigle su me već tad. Prerano sam naučila značenje pojma ''surov''. Život je surov. Okrutan. Otrgne ti sreću iz ruku baš kad ti je najpotrebnija. Babo je tad bio na početku. Početak nekakvog kraja, koji mi je tad bio neshvatljiv. Mislila sam to je još neko saznanje, činjenica da je babo bolestan bit će nešto što ćemo prihvatiti i idemo dalje. Tu staje smijeh i počinju suze, tu staje miran san a počinju neprospavane noći. Tako u nedogled, u jednom trenutku ti se čini da ćeš i sam otići prije nego što treba. Suicidne misli, oči prepune suza, modri podočnjaci, usiljeni osmijeh, ruke koje se tresu, usne koje drhte... Kažeš sebi ''Proći će, sve je prošlo''. I tačno je. Prođe za jedan period.

Prošao je moj babo, nema ga više. Došli su strahovi, vrijeme nedostajanja, svašta je došlo, a on otišao. Najbolje moje je otišlo. 

Sve se ovo desilo u samo jednoj godini, nakon koje tek dolazi ono što me u konačnici, dozvalo.