Tamna ljubav 💘 - ZAVRŠENA ✔

12.

Helena

Moram priznati Thomas me iznenadio. Mislila sam kako će me odvesti u neku prljavu rupu, ali prevarila sam se. Odveo me u jedan maleni opušteni restoran. Naručila sam pitu od jabuke. Bio je začuđen mojom narudžbom. Uputi mi zbunjeni pogled na što se ja nasmiješim.

„Što?“ Zbunjeno ga upitam. Pružio je jelovnik konobaru, a kada se on odmaknuo od našega stola Thomas je progovorio.

„Ništa, samo nisam očekivao da ćeš od svih mogućnosti odabrati pitu od jabuke.“ Glasno se nasmijem na njegovu reakciju.

„Pa čuj, ne znaš dosta tog o meni kao što ni ja ne znam o tebi.“ Položim laktove na stol, ispreplećem prste, te naslonim bradu na ruke. Duboko se zagledam u Thomasa. Zbunjen mojim činom upitno podigne jednu obrvu, a onda se nasloni na naslon stolice tiho me promatrajući.

„Što to radiš?“ Upita me. Promatram ga šutke. Ne odgovaram mu na pitanje. Pokušavam ga pročitati, no to je nemoguće. On se ne čita. Njega je nemoguće pročitati. A tako bih voljela znati više o njemu.

„Čekam da mi ispričaš nešto o sebi.“ Poravnam salvetu na svome tanjuru, nervoza očito. Ne odgovara. Šuti. Sada mi je neugodno. Kad podignem pogled prema njegovom uhvatim njegov plavi pogled na sebi. Od tog pogleda bi svatko pokleknuo. Ja bih pokleknula. Već jesam, ali opet bih. Još bezbrojno puta bih. Ma sada, ovdje bih mu se dala. Pod njegovim pogledom moje srce gori, a pod njegovim dodirom ja sam druga osoba.

„Zemlja zove Helenu!“ Mahne mi ispred lica time me vraćajući u realnost. Saberem se, te mu uz osmijeh odgovorim.

„Oprosti, zamislila sam se. Što si rekao?“ Naslonim se na stol, bliže njemu.

„Što želiš znati?“

„Sve!“ Sranje. Ovo je zvučalo previše nasrtački i napadnički. Ne želim da pomisli da sam uhoda ili obožavateljica. „Oprosti, oprosti.“ Odvojim se od stola primajući se jednom rukom za čelo. Kako se osramotiti, trebala bih napisati takvu knjigu. Bravo Helena! Glupa si ko' tučak. „Mislim, hoću reći, ono sve ujutro me zbunilo, pa..“ Kad napokon skupim snage da ga pogledam u oči njegovo lice krasi blistav osmijeh. Osjetim kako mi se obrazi žare. Crveni su kao paprika. Spustim glavu počešavši se po vratu želeći sakriti crvenilo.

„Pa dobro, plavušice, želiš priču pa dobit ćeš je.“ Sada se on nasloni na stol bliže meni, a ja ostanem naslonjena na stolici dok su mi ruke oko trbuha. Spremna sam za tu njegovu priču. „Moje ime je Thomas Johnson. Nije baš hrvatsko ime, zar ne?“ Zastane čekajući moju potvrdu na što mu ja samo odmahnem glavom.

„Živio sam u Americi do, pa nedavno moglo bi se reći. Došli smo prije dvije godine jer mi je baka smrtno bolesna. Moja majka je Hrvatica i želi biti uz svoju majku dok umire, ne možemo joj to uskratiti. Došli smo ovdje misleći kako joj nije ostalo još dugo, ali prevarili smo se. Dobro se drži i kada su moji to saznali odlučili su moje školovanje započeti ovdje. Protivio sam se tome, ali oni su ipak pobijedili. Moj mlađi brat se veselio tome, kako i ne bi kada ima tek devet. Nisam sretan jer me tamo čeka stari život..“

Zastane na trenutak kad nam se konobar približi kako bi odložio naručenu hranu. Uljudno mu se zahvalio dok sam ga ja gledala žalosno. Slane suze u mojim očima bile su debelo prisutne. Ponekad čovjek pomisli da ima najgori životu, a još goru sudbinu, zapravo sve što treba je poslušati nečiju tuđu priču da bi shvatio kako griješi.

„Žao mi je..“ Brzo me zaustavi podizanjem svoje ruke.

„Nemoj. Ne volim kada me ljudi žale, zato nikome ni ne pričam ovu priču.“ Spustim pogled na sekundu dok u glavi tragam za novim pitanjem jer mi ih je glava trenutno prepuna, samo ne znam koje bih prije postavila.