Naša Priča

15.deo

Taman sam zaspala i budi me telefon. Strahinja?
- Halo?
- Tamara ispred kuće sam izadji!
- Kako da izadjem manijače? Primetiće me.
- Ti se potrudi sa te ne primere!
Šta? Prekinuo je. Šta sad hoće? Pola dva je.

Pogledam kroz prozor i stvarno je ispred. Maše mi i rukom pokazuje da sidjem.
Brzo se presvučem jer me je sramota svoje pidžame sa ovčicama na njoj. Uzela sam običan šorc i majicu. Na prstima hodam (jesam li ikog probudila) i polako otvaram vrata.

- Strahinja plašiš me. Šta hoćeš u ovo doba?
- Šššš... Otimam te.
- Šta?
- Ulazi u auto?
- Si ozbiljan?
Uhvatio me je za ruku. Počinjem da gorim i da drhtim.
- Oke ulazim...
Seli smo i on je upalio auto. (Da odjednom zna da vozi)
- Strahinja možeš li da mi kažeš gde idemo. Nema potrebe da me otimaš. Ako majka vidi da me nema uplaši će se! Dobro ako želiš da me ubiješ... Bar kaži nešto! Jesi li tu? Dobro kad ne želiš da pričaš.

Stigli smo do neke vikendice. Izgleda lepo. Nadam se da nema duhova.
- Stigli smo.
- I?
- Šta i?
- Zašto smo ovde?
- Tamara ne postavaljaj puno pitanja. Hajdemo unutra.
Ušli smo unutra. Lepo je ali i strašno. Mnogo se plašim duhova, vikendica, mraka, Strahinje i starih kuća. Seli smo i dnevnu sobu. Stvarno je lepa.

- Baš je lepa ova otmica... Hoću da kažem vikendica. Strahinja kaži hoćeš li da me ubiješ ili šta?
- Da. Ubijem te, slijujem i spalim. Može?
- Može... Šta? Čije je ovo?
- Ne znam. Video sam vikendicu i svidela mi se.
- Haha ma nemoj!
- Ona je od moje tetke. Zadnji put sam bio ovde pre dve godine.
Ustao je i uzeo vino i čaše. Ovaj je skrenuo. Ali okej, bar sam sa njim. Stavio je čaše na sto i sipao vino.
- Izvoli...
- Baš ti hvala. Baš mi se svidja ova 'otmica'.

Uzeli smo nekoliko gutlja vina. Strahinja je seo do mene. Približio se. Ne mogu da dišem. Opet neka magla hahah. Morala sam da se izvučem nekako. Znam glupa sam ali verovatno bih se onesvestila. Okrenula sam se i videla ogromnu policu sa knjigama. Skočila sam sa kauča i pravila se jakoo iznenađena i zainteresovana.
- Vidi koliko knjiga! Ima li dobrih knjiga? Šta je ovo? Um... Mislim da se ne razumem u ovo...
Strahinja je ustao i došao do mene.
- Nema ovde toliko zanimljivih knjiga. Ali znam gde ima.
- Gde?
- Gore u spavaćoj sobi. Želiš li da ti donesem neku?
Nemoj molim te da me ostavljaš samu. Mnogo čudan vajb ima ova kuća.
- Ne, nemoj da se mučiš.
- Hoćemo li zajedno da proverimo? Hajde idemo gore!
- Aha...

Popeli smo se gore. Soba je baš lepa. Kao iz filmova.
- Umm... Baš je... Baš je lepa.
Strahinja je uzeo neku knjigu. Seli smo na krevet. Zagrlio me je i počeo da čita.

Posle nekog vremena je zatvorio knjigu i jako me poljubio. Oborio me je na krevet i nastavio da me ljubi. Odmah sam se setila ekskurzije. Stao je i počela sam da mu skidam majcu. Tada mi je poljubio vrat i to me je jako zagolicalo. Taman kada je hteo da mi svuče majicu nešto se preturilo. Vrisnula sam i još više smo se uplašili. Strahinja je obukao majicu i krenuo ka vratima.

- Sačekaj tu. Idem da vidim šta je.
Upalio je svetlo i izašao. Jako se plašim zašto me je ostavio samu. Pogled mi kruži po sobi i sve više mi se prividjaju neke gluposti. Uzela sam jastuk i zagrlila ga. Tada je pala knjiga sa police. Ovo je kraj. Jako sam vrisnula i počela sam da se derem. Izašla sam i krenula niz stepenice.

- Strahinja! Strahinja! Gde si?
Bukvalno se derem kroz plač.
- Evo me! Šta se desilo?
- Idemo odavde!
- Tamara šta ti je?!
- Polazi!

Istrčala sam napolje i ušli smo u auto. Strahinja ga je upalio i brzo smo krenuli odavde. Strahinja me je dovezao kući i dala sam mu čašu vode.

- Strahinja ja neću smeti da spavam celu noć.
- Ne boj se.
- Ali pala je knjiga. Stvarno ti kažem.
- Dobro tiše, probudi ćemo nekog.