ix

8 2 0
                                    

poruka,
i to jako bitna,
stigla je jučerašnjeg
popodneva.

odgovorila je:
"nije mi bitno.
shvatam.
razumem.
okej je."

i razumela je.
više nego što treba.
više nego što je mogla podneti.
a samo je želela malo sreće
koja neće iščeznuti
čim se nasmeje.

prolazili su dani
za danom.
poruke su postale
iste.
kao i njeni odgovori.
kao i njeno shvatanje
svega što se oko nje
dešava.

prijatelji.
rame uz rame,
tako treba biti.
ali nisu bili tu.

zbog te poruke,
jedne od milion istih,
osećala se više zaboravljenom
nego ikada.

provodili su vreme
bez nje.
odlazili su na proslave
bez nje.
uvek su imali nešto preče
od nje.

leto se više nije činilo
zabavnim.
postalo je monotono.
toliko monotono
da više nije želela ići nigde,
nije želela ustati iz
sklupčanog položaja,
nije želela da prestane
plakati i smejati se u isto vreme,
nije želela da ode i uradi
nešto sa sobom.
samo je ležala tako satima,
čekavši da je se neko seti,
da je neko povede na
putovanje do Zakintosa,
da joj neko ulepša dan
tom porukom,
drugačijom od milion istih.

želela je prijatelja,
koji će provoditi vreme sa njom,
ne zapostavljati je,
voleti je,
zasmejavati je,
ići zajedno sa njom na putovanja,
šetati stazom pored reke,
udisati letnji, noćni vazduh,
praviti bezbroj smešnih slika,
pokušavati da kuvanjem ne spali kuhinju,
trčati nasred šume glavom bez obzira.
želela je nekoga ko će da živi sa njom,
a ne bez nje.

tu osobu nije dobila.
imala je sebe,
ali se gubila.
ležala je sklupčana
i plakala,
sa željom da izbaci frustracije
i očajnost iz sebe,
ali od sve te tuge
nije znala
da li pre plakati
ili se smejati.
svet se vrteo oko nje
i nije znala šta se dešava.

zar je toliko teško biti joj prijatelj?
nije želela puno,
ali današnjim ljudima je to bilo previše.
previše im je bilo da brinu o nekome.

nije odustala od sebe.
odustala je od onih
koji su samo znali da je povređuju.
želela je da putuje svetom,
vidi čistinu i nevinost
sveta u kome stanuje,
ali da li je sve to moguće
ako si sam?

sama.
samoće se užasavala,
ali niko to nije razumeo.
plakala je i smejala se
u isto vreme,
rušila i uzdizala,
tražila način da
sebe ponovo sastavi.

načina nije bilo.
nikoga nije bilo oko nje.
ostala je sama,
jer je nisu razumeli,
nisu želeli da provode vreme
sa njom, već bez nje.
bez obzira na njihove reči,
znala je da im nikada
neće biti bitna,
onoliko koliko su oni
njoj bitni.

no, jedno je znala.
prerašće.
odrašće.
možda još uvek sa njima,
iako je kao da ih nema,
možda bez njih.
na bilo koji način,
otićiće ponovo,
tamo gde pripada,
gde snovi počinju,
gde zna da zla nema.

a kada se vrati
i kada konačno
oni budu imali vremena
za nju,
rećiće im isto ono
što su i oni njoj do tada:
"ne mogu."

(opet neki depresivan period, ali znam da je svake godine po mesec dana bilo ovako, tipa imala sam mozda 13. tih prijatelja više nema, sve to ti je godinama unazad ukazivalo da niste trebali da se družite, iako je gubljenje tog jednog prijatelja bolelo više nego išta. shvatila si neke stvari, kasno, ali desilo se šta se desilo)

okrutna harmonijaTahanan ng mga kuwento. Tumuklas ngayon