Neodoljiva

17

Godinu dana kasnije

Samo ostaje nada da vrijeme
sad lijeci sve rane
i da Bog ce mi dati sad snage
prezivjet' te dane

Sad jos osjecam miris tvog tijela
u nasem krevetu lezi po svud
i neispijena salica kave
stalno podsjeca nemam kud

Nova zora polako sad svice
ali tebi to svejedno je
i nema veze sto pjevaju ptice
jer to gore sad ne cuje se

Samo ostaje nada da vrijeme
sad lijeci sve rane
i da Bog ce mi dati sad snage
prezivjet' te dane

Ne znam sto sad da radim sa sobom
nosim, neizbrisivi trag
nikad vise tvoj sapat na uhu
otvaram prozor, zagusljiv je zrak

Brzo oblacim kaput na sebe
zurno izlazim na ulicu
bas je dobro sto kisa rominja
to nisu suze na mome licu

Samo ostaje nada da vrijeme
sad lijeci sve rane
i da Bog ce mi dati sad snage
prezivjet' te dane

Jos pamtim sve nase posljednje rijeci
taj cvrsti zavjet, neraskidivi
da podjem s' tobom, ja znam, ne bi htjela
moram se boriti, moram sa tim

- Samo ostaje nada da vrijeme
sad lijeci sve rane
i da Bog ce mi dati sad snage
prezivjet' te dane.

Prošla je jedna godina, danas je tačno jedna godina od dana kad sam izgubila sve. Izgubila sam svog nerođenog sina i čoveka koga sam volela. Na današnji dan je vozač kamiona udario u Vukov auto i umalo nas ubio. Ja sam izgubila bebu u toj nesreći, slomila tri rebra i udarila glavu a Vuk je povredio glavu i rame, vozač kamiona je bio dobro. Ja sam provela mesec dana u bolnici jer sam imala ogromno unutrašnje krvarenje a Vuk nedelju dana.

Vozač kamiona je uhapšen i suđeno mu je, moj otac se pobrinuo za to ali sve što je uradio nije bilo dovoljno. Vuk i ja nismo bili spremni kako za zajednički tako ni za individualni gubitak. Doveo je najbolje doktore, obezbedio mi najbolju negu ali nije mogao vratiti vreme. On je živeo sa teretom krivice i griže savesti jer smatra da nije bio dovoljno pažljiv a ja sam bila previše povređena da bi se natezala sa njim. Nisam ga krivila i on to zna ali nismo umeli da se izborimo sa bolom.

Kako je prolazio dan za danom polako smo se sve više udaljavali, ja nisam umela da utešim njega a on nije umeo da uteši mene. Ja sam utehu tražila u majci a on je nestajao. Došli smo do tačke kada nam je i pogled bio suviše bolan. Nakon tri meseca od nesreće poljubio me u čelo i otišao, od tada ga više nisam videla.

Ne krivim ga što je otišao jer nisam mogla da podnesem ni samu sebe, jednostavno bilo je previše stvari u mom životu koje su bolele.

Didirnem ožiljak od operacije na stomaku i stresem se. Dovoljan je jedan trenutak nepažnje da uništi nečije živote.

Patila sam svakog dana i bolelo je uvek isto. Nisam izlazila iz svog stana jako dugo čini mi se, sve dok nije došao moj otac i zatrpao me poslom, od tog trenutka ne stajem, radim poput robota da ispunim prazninu koju imam u grudima, prazninu porodice.

Bilo je bolje, i dalje je bilo bolno ali naučila sam da dišem, često me zasvrbe prsti da nazovem Vuka ali uvek odustanem jer je otišao, napustio je zemlju, ne znam ni gde je samo znam šta mi je šapnuo "Daleko sam samo jedan poziv". Taj poziv nikad nisam obavila a previše vremena je prošlo.

. . .

- Spremna? – pita me sestra.

- Da, samo da uzmem telefon.

Moja sestra izigrava čuvara, u početku me svakog dana obilazila ali u poslednje vreme je proredila, valjda misli da sam bolje.

- Mama je kupila psa.

- Šta – iznenadim se.

- Psa.

- Kad?

- Danas i još uvek nije rekla tati, poludeće.

- Kad neće u penziju i da joj pravi društvo moraće da trpi psa.

- Usamljena je – rekla je to nekako tužno.

- Znam, da je posetimo večeras?

- Ne danas, neka prođe frka sa psom, večeras spavam kod tebe.

- Ne moraš to da radiš – zastanem.

- Želim.

- Sanja, prošlo je godinu dana.

- Danas je tačno godinu dana – podseća me.

- Biću dobro – uveravam je.

- Nećeš biti dobro i ne treba da budeš sama V . . . – zaustavila se.

- Da li si htela da spomeneš Vuka?

- Ne.

- Sanja!

- On je zabrinut za tebe kao i svi mi – rekla je pokunjeno.

- Ti se čuješ sa njim? – ne mogu da verujem.

- Da, tata, ja, mama . . .

- I to mi tek sad kažeš?

- Nisam znala kako ćeš reagovati, mislili smo da ti treba vreme da se oporaviš.

- Vi?

- Da, mi i Vuk.

- Gde je on?

- Tu je negde.

- Sanja! – znam da me laže.

- Doputovao je danas iz Londona.

Nisam znala šta da kažem samo sam produžila.

- Miona nemoj samo da odeš, bila si loše, nismo znali šta da radimo i svi smo zaključili da ti treba vremena.

- Svi? To je moj život Sanja i imam pravo da patim, ne želim da hodata oko mene kao po jajima. Samo prestanite.

- U redu – podigla je ruke.

- Volimo te, svi mi.

- Volim i ja vas ali morate da me pustite, nisam više gladna.

. . .

Zašto nisam iznenađena što me Vuk proverava? I dokle će više uređivati moj život? On se pita kada će otići i on određuje uslove pod kojim će otići. Otišao je! A ja čak ne mogu ni da ga mrzim. Da li želim da znam kako je? Da li je dobro? Da li ima nekog? Pogledam u prsten na ruci koji još uvek nosim. Da li je ostalo nešto od nas? Da li sam ja spremna da ga ponovo vidim?

Ne znam. To je odgovor na sva moja pitanja.

Skinem sve sa sebe i krenem na tuširanje. Ožiljak me uvek podseti na moju bebu, briga me što mi je stomak ružan jer ono što je bilo u njemu prevazilazi svaku ružnoću.

Teško je zapravo vratiti se starom životu kad jednom vidiš kako izgleda nešto novo i bolje. Sada mi sve izgleda nebitno i malo iako sam se pomirila sa gubitkom praznina je i dalje ostala, nešto mi se čini da je se neću rešiti.

. . .

Šetam, lutam bez cilja ili lutam sa ciljem? Kuća koja je trebala da bude moj dom je definitivno cilj. Onakva je kakve se sećam. Da li da otvorim kapiju i uđem u dvorište?

Verovatno je zaključana i kako izgleda nema nikog unutra, osim toga ta kuća budi uspomene. Pa zašto sam onda ovde? Zašto mučim sebe uspomenama? Jer su ljudi mazohisti, vole svoju bol. Da, volimo je jer nas podseća da smo živi.

Sklopim oči i ubedim sebe da je sve ovo zato što je danas onaj dan, samo sam malo više emocionalna, samo to.

Udahnem duboko i nastavim dalje. Ne želim da mučim sebe, toliki mazohista nisam.