skučena u ćošak sobe,
sa razmazanom maskarom,
slomljenim obećanjima,
izmešanih emocija,
plakala je.
pokušavala je da shvati;
da li je svet toliko zao
da im nije stalo do nje?
da li su toliko sebični
da nisu ni pogledali na taj pupoljak,
koji je samo želeo da cveta
i cveta,
dok ne postane jedan od najlepših
cvetova u bašti?
da li su toliko nemilosrdni
da im nije stalo
do njenih reči,
njenih želja?
da li su zaista uspeli
da povrede taj pupoljak?
njen plač,
tako jak,
tako bolan,
isprekidan,
dokazao je to.
gušila se,
ubrazano disala
u ljušturi gde su se pluća
trebala nalaziti,
ali ostali su samo
delići pupoljka koji
nije uspeo da cveta.
i ona,
osoba koja je trebala
biti uz nju od rođenja
do kraja,
nazvala ju je po njenom ocu,
čoveku koji je nije želeo.
taj pojam izazvao je u njoj
oluju, toliko jaku
da niste mogli razaznati koje
osećanje je preovlađivalo.
ime njenog oca,
nekoga ko ju je odbacio,
nateralo ju je da se još
više oseća odbačenom,
onu za koju nisu brinuli.
oni, koji su joj trebali biti sve.
a nisu je razumeli.
no, njih je bilo briga samo za njih.
ne za njena osećanja,
ne za njena dela,
ne za njene reči.
bila je samo pojava
koja je služila kao karikatura
među njima,
jedina sa očima,
koje su u sebi nosile više
od života i
jedina sa dušom,
koja je nosila više
od dobrote.
povredili su je,
bedno od njih.
dokazali su da su
onakvi kakve ih je
videla.
radili su joj iza leđa,
izdali su je.
podsmevali su joj se,
slomili su je.
zapostavili su je,
gušili su je.
odbacili su je,
izazvali su oluju.
pravu oluju.
šta je ta oluja značila?
nestašica vremena
različitih oblika
koja nosi bol,
bes i razočarenje sa sobom.
gušila se, plakala, vrištala,
prevrtala, trljala maskaru
na očima.
umirala je iznutra,
a bolelo je jače nego ikad.
rekla je sebi da će biti dobro.
da će doći njeno vreme.
da će im vratiti istom merom.
da neće uvenuti.
ali povredili su je.
slomili su je.
slomili su njena očekivanja.
razočarali su je.
izdali su je.
zapostavili.
odbacili.
kao da nikada nije bila
među njima.
kao da njena reč
ne važi.
kao da nema snove,
osećanja.
kao da je nebitna na ovom svetu.
izgubila je volju.
nije želela to.
ali to su bili ljudi bez osećanja,
sebični i bezdušni.
umrtvili su je na
najgori mogući način.
a za to su bile potrebne samo reči
i emocije koje oni nisu imali.
jedini koji su se trebali nazivati porodicom.
(težak period tada, više se ni ne sećam koliko je užasnih perioda bilo, ali mislim da sam ovo napisala sa 13-14. sada je bolje, ne daš na sebe više. a i selimo se, biće bolje valjda)
