Normalna obitelj 19. stoljeća seli se iz Londona u Cardiff. Našli su veliku kuću u brdu koja je udaljena od grada i pomalo je izolirana, no to je i bio njihov plan; maknuti se od gužve grada i započeti novi i uspješniji život. Sve se čini super do t...
Ups! Ten obraz nie jest zgodny z naszymi wytycznymi. Aby kontynuować, spróbuj go usunąć lub użyć innego.
Silazim niz stepenice kao manijak, brzinom munje. Zapuhana sam, preplašena i zbunjena. Kada dođem do dnevnog boravka, moja obitelj je još zaokupljena pričanjem i druženjem, a ja poletim prema svojoj sobi da ponovno svežem kosu i umirim se.
Dolazim unutra i zatvaram vrata za sobom. Prolazim oko kreveta da dođem do velikog, srebrno obrubljenog, ukrašenog ogledala. Kada vidim svoj odraz, izgledam zaprepašteno i rumeno u obrazima. Vežem si kosu i već sam smirena. U mislima si objašnjavam da se moram priviknuti bez obzira kakvi oni bili, a sada zasigurno znam da nisu uobičajena obitelj. Čudni su.
Izlazim iz sobe i osjetim pod nogama poznato škripanje dok koračam prema dnevnom boravku i pridružujem se svojoj obitelji. William veselo svira glasovir premda to ne zna raditi, ali zvuk čudnovatih nota odzvanja. Majka i otac sjede na kauču, a ja im se pridružujem. -Gdje si bila kćeri?- upita me otac. -U svojoj sobi, odmarala sam.-U redu.- odgovara on. Sjedili smo tako i pili čaj, majka i otac su bili veoma veseli prepričavajući Williamove i moje dogodovštine iz djetinjstva. Jednim dijelom sam bila prisutna i istinski sam se smijala s njima, ali drugim dijelom nisam mogla prestati razmišljati na onu scenu iz hodnika s Edgarom. Činio se kao tako draga i ljubazna osoba, ali sada sam otkrila neku mračnu i tajanstvenu stranu njega koja mi se ne sviđa. Možda on ipak i nije kao njegova majka, bila sam u krivu.
Moje misli su nemirne, sve o ovoj obitelji mi je sumnjivo i naopako. Ne znam, pogubila sam se u mislima dok sam ležala u krevetu, a u nekom trenutku sam i zaspala. Već je i pao mrak, a i počelo je tako silovito sniježiti. Svoje burne misli sam prekinula samo jednim uvjerenjem da je to sve možda samo moja paranoja. Izašla sam iz sobe u hodnik, ali sam shvatila da je kuća jako tiha i da su sva svjetla pogašena. Otišla sam do majčine i očeve sobe, ali oni spavaju, a isto tako i William. To mi je bilo jako čudno, pa sam pogledala na sat i već sam shvatila da je ponoć. Još čudnije, uvijek večeramo zajedno i majka bi me zasigurno probudila da je tako i bilo, a i da nije, probudila bi me. Ne znam, ali nisam ih htjela buditi, pa sam se vratila natrag u sobu i ponovno zaspala.
Ujutro me budi zvonjava sata, sedam je sati, a ja se kladim da je stol već postavljen. Snijeg je sinoć silovito padao, no sada je mirno. Presvlačim se i spremam, no kosu ovaj put nisam zavezala, u žurbi, valjda. Odlazim u kuhinju i bingo. Stol je savršeno postavljen, a krasi ga i novi stolnjak. -Sviđa li ti se?- upita me majka okrenuta leđima u kuhinji. -Stolnjak?- upitam ja nju. -Da, sviđa li ti se?- upita me ona ponovno. -Da, zaista je lijep?- govorim joj i zaista to mislim. Stolnjak je bijel, na njemu se nalaze iscrtane zlatne linije i obrubljen je tom istom zlatnom bojom. -Kupila sam ga neki dan kad sam bila u nabavi namirnica s vašim ocem.- govori mi ona još uvijek zaokupljena rezanjem kruha i povrća u kuhinji.
-Majko, sinoć sam zaspala, ali nisi me probudila kada je bila večera.- govorim joj ja. Ona se okreće prema meni s dva pladnja u rukama i dok ih prinosi stolu odgovara na moje sumnje -Da, znam, sinoć obitelj Sharps nije bila na večeri s nama jer su rekli da će večerati sami na gornjem katu, znaš, trebalo im je malo privatnosti kao jednoj složnoj obitelji. Onda smo William, vaš otac i ja jeli večeru sami u kuhinji, ali ti si tako milo spavala, pa te nisam htjela buditi, ne zamjeri. -Aha, u redu onda.- odgovorim joj mirno.
Majka i ja smo u kuhinji i popravljamo tanjure kad se čuju poznati koraci koji silaze niz stepenice. O Bože, nisam ni shvatila da ću sada vidjeti Edgara. Kralježnicom mi prođe jeza i u trenutku se toliko uplašim. Prvo ulazi Lady Sharps, danas na sebi ima plišanu, usku, bordo crvenu haljinu i istu frizuru, a crveni dijamantni prsten i ogrlica ističu se na njenoj blijedoj koži. Nakon nje ulazi gospodin Sharps, pa njegova žena i onda na kraju Edgar. Čim ugledam Edgara pomaknem pogled, no on kao da me ni ne primjećuje. Sjedamo svi za stol i ja pokušavam sjesti preko puta Edgara, no ne uspijeva mi, opet završavam pokraj njega. -I hoćete li danas ići u lov gospodine Clarke?- upita gospođa Sharps, Eleanor, kako želi da je zovem, moga oca. -Naravno, ovo malo snijega što je napadalo neće me zaustaviti i molim vas, slobodno me zovite James.- odgovori joj moj otac. -Naravno, moj sin je veoma počašćen i zahvalan što ga vodite u lov, hvala vam na tome.- smješka mu se gospođa Sharps. -Oh, naravno, zadovoljstvo mi je.- reče moj otac gledajući u Edgara, a Edgar mu zadovoljno kimne. U tom trenutku, kada se priča zaustavi i svi počinjemo objedovati, osjetim nečiju ruku na svojem bedru i lecnem se, ali hvala Bogu ne dovoljno jako da itko osim njega ne primijeti.
Edgar drži ruku na mojem bedru ispod stola, no kada pogledam gore u njega on izgleda potpuno smireno i normalno, jede svoju juhu jednom rukom i ne gledam u mene uopće, kao da to nije njegova stvar. Nakon par sekundi svojom rukom pokušam odgurnuti njegovu, no prečvrsto me drži i neda se, a zadnje što želim je napraviti scenu za ručkom. I tako opet ostanem bespomoćna, po drugi put pred njim.
Tokom cijeloga ručka drži mi ruku na bedru, na par trenutaka rukom mi je pokušavao dođi do unutarnje strane bedra, prema mojem donjem rublju, no to je bila granica koju nije smio prijeći i svim silama sam se trudila da tako i ostane. I ostalo je tako.
-Dečki, nemojte se izgubiti!- dovikuje moja majka, šaleći se s mojim ocem i Edgarom kad su već na izlasku. Izlaze tako na hladni zrak i snijeg zamotani u debele kapute. Vrata se zatvaraju za njima. Odlazim u sobu, zatvaram za sobom vrata i naslanjam se na njih leđima moleći u sebi Boga da se probudim iz ove noćne more.
