"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 35

Davor's pov

Subotnje veče obećavalo je puno. Sunset noćni klub, gužva, galama, techno muzika, dobri komadi, vruća atmosfera.
Apsolutno sve što razum ište.
Još na samom ulazu u zadimljenu prostoriju, mogla se namirisati brutalno dobra žurka.

"Uhh, što ćemo da se ubijemo noćas" - Vedran je ciknuo, odmah nalegavši na flašu Jack-a.
"Biće ovo nezaboravna noć." - složio se Mark, upitno zazurivši u mene.

Obično sam ja taj koji se prvi oglašava i najavljuje provod, pa ih je verovatno  zbunilo moje kasno paljenje.
"Samo se zabavljajte." - natmureno sam prosuo par reči, ne pogledavši nijednog od njih.
"Koji ti je đavo tebra?" - Mark me je lupio po ramenu, na šta sam skrenuo pogled ka njemu.

"Rekoh uživajte." - pomalo nejasan ni sam sebi odšetao sam do kupatila te se nagnuo nad lavabo. Neki čudan pritisak u grudima, naterao me je na duboki izdah. Neshvatljivo brzo iz stanja euforije prešao sam u blagu depresiju. Došao sam ovamo sa namerom da se fino isfuram, a neplanirano sam se srozao.

Nakon pljuskanja hladnom vodom, pridružio sam se ekipi koja nije gubila vreme. Obojica su već barila neke klinke, i to sa velikim uspehom, rekao bih.
"Treba ti društvo?" - zgodna brineta, poprilično oskudno odevena, sevnula mi je ispred očiju, otvoreno me mameći.
"Treba mi." - klimnuo sam glavom, fiksirajući očima njeno oduševljenje, koje sam samleo u prah kroz par narednih reči.

"Ali ne tvoje. Prijatna žurka." - nadodao sam, rukom joj mahnuvši pred zabezeknutim očima.
Da, ovo definitivno nije moja tradicija.
● Ja nikada ne odbijam devojke koje se nude na tacni.
● Ja nikada ne sedim sam kao poslednji dripac dok oko mene svi partijaju.
● Ja nikada nisam smoren kada se nađem u dobrom provodu.

Ali sve to 'nisam', sada je preraslo u suštu suprotnost, i to bez najave. Neki pakleno loš osećaj smrskao me je u deliću sekunde, bacivši mi sve misli o urnebesnoj večeri u vodu.
Čak ni rehabilitacija alkoholom nije urodila plodom. Ovo zasigurno nije bilo moje veče. . .

Ni nedelja nije donela ništa bajno. Sumorno popodne prolazilo je, kao po ustaljenom običaju, nekima u gledanju otrcanih tv-novela, i komentarisanju istih, a nekima u nauci.

Udubljene u te gluposti, majka i ćerka su provodile sate i sate dok je Ela molila za mrvicu pažnje, oblićući oko njih. Ali, uzalud. Nisu imale kontakt sa stvarnim svetom koliko ih je taj virtuelni zaludeo. Hajde Kristinu i da razumem nekako. U tinejdžerkom je uzrastu, proleću joj svakakve maštarije kroz glavu, ali da jedna majka rađe bira da jedini neradni dan u sedmici provede uz televizor no posvećena svojoj deci, e to mi nikako nije dolazilo do mozga.

"Dođi kod mene, vodim te u šetnju." - odložio sam zbirke iz matematike koje su mi pravile društvo dobrih par sati na policu te krenuo ka malenoj slatkici. Iako bi trebalo da se još posvetim geometriji, rešio sam da se najpre posvetim sestri. Ona ne sme da čeka. Bar ne ako se ja pitam.

"Upi" - veselo je dohitala do mene, skakutajući usput.
"Vodi me u palk" - umiljati glasić je cvrkutao oko mene dok smo užurbano napustali kuću.
"Vaša želja je za mene zapovest." - teatralno sam joj se poklonio, poljubivši joj ručicu.

Nakon kraće šetnje, našli smo se u centralnom parku koji je bio ispunjen decom kao i uvek.
"Luljaj me" - pohitala je ka obližnjoj ljuljašci, ni ne sačekavši moj odgovor. Ovo stvorenje je rođeni lider.

"Posle idemo na tobogan" - plasirala je novu naredbu dok sam još uvek bio u ispunjavanju stare. Mala je Gonzales.
E, Davore, ali tako ti i treba kad ispunjavaš sve željice kao deda mraz!

"Jel ovako luljac i devojku bato?" - registrovavši njeno pitanje, nije mi bilo dobro. Ali, doslovno. Jezik mi se najednom svezao, a u glavi se stvorila imaginarna slika kako bi to izgledalo.