Tamna ljubav 💘 - ZAVRŠENA ✔

15.

Helena

Nisam pristala ići s Andreasom samo da izbjegnem Thomasa. Možda povod da pristanem je bio taj, ali Andreas se čini stvarno dobar. Mislim da mi kava s njim ne može škoditi. Izabrao je najbliži kafić „Coyote bar“. Ugodno smo se smjestili u kutu tog malenog kafića. To je isti onaj kafić u kojem sam se sudarila s Thomasom. Stvarno ne mogu pobjeći od njega pa čak ni u mislima. Nisam glupa kao što izgledam. Nikada se ne bih niti jednom dečku dala ili mu dopustila da mi se tako uvuče pod kožu samo jednim pogledom. Ali isto tako ja ovo nisam dopustila. On je sam to učinio. I da kajem se. Kajem se jer sam pokleknula prije negoli sam ga upoznala. Ipak je to moja greška jednako što je i njegova. No, mogu to popraviti, tako što mu se više neću obraćati. Ignorirat ću ga koliko god on bio uporan, a na kraju dana će sigurno odustati.

„Jesi dobro?“ Prene me Andreasov glas iz razmišljanja. Podignem pogled prema njegovim, sada već, pomalo i zabrinutim očima. Kimnem glavom. Pridružio nam se i konobar, te smo brzo naručili dvije kave. Konobar je otišao, a ja sam se vratila svom dubokoumnom razmišljanju. „Što te muči, Hel?“ Promrmljam nešto sebi u bradu. I dalje zamišljeno buljim u pod ne mrdajući ni trepćući. Svidio mi se čim me nazvao nadimkom, a ne imenom. „Vidim da te nešto muči. Ne možeš to sakriti od mene. On je u pitanju, nije li?“

Zainteresirano podignem pogled prema njemu. Zar mene svi čitaju kao knjigu? Zar sam toliko očita? Zbunjeno ga gledam sa skupljenim obrvama pokušavajući mu pročitati u očima na koga cilja. Znala sam ja na koga on cilja, samo sam se htjela uvjeriti, a da ne spomenem njegovo ime. Andreas mi kimne glavom u smjeru vrata kafića. Suzim oči još zbunjenija, pa se okrenem. On. Plave nebeske oči. Punašne usne. Ruke koje ostavljaju nenormalno dobre dodire i tragove. Da, to je on. I da Andreas i ja ciljamo na istog čovjeka. Naši pogledi se susretnu. Trnci prođu mojim tijelom. Srce zakuca dva puta u istoj sekundi. Krv se sledi u mojim žilama. Okrenem se prema Andreasu. Koji me vrag tjerao da se okrenem?

„Zaljubljena si, vidim.“ Odlučno kaže. Naglo podignem glavu prema njemu. Smiješka se zadovoljno. Odvojio se od stola naslonivši se na stolicu. Približim mu se još bliže, doslovno skoro legnem na stol, samo kako bi ovo jedino on čuo, a ne netko drugi.

„Nisam, koji vrag!? Slušaj..“ Prekine me konobar koji dođe do našega stola. Odmaknem se kako bi on mogao poslužiti kavu. Pričekam par minuta da ode, te se vratim s unošenjem Andreasu u lice. „Thomas i ja nismo ništa, okej!? Što god da je između nas bilo toga sada više nema!“ Izbacim svoju frustraciju. Prođem rukom kroz kosu nervozno. Počnem grickati nokte. Naživcirala sam se, a to radim kada sam naživcirana. Andreas se počne tiho smijati. Pogledam ga iznenađeno. On se smije? On se na ovo, jebeno, smije!? Koji vrag? „Što je smiješno, dovraga!?“ Prosikćem.

„Ništa.“ Položi ruku na usta kako bi utišao to svoje smijuljenje, iako nikako ne pomaže. Njegov smijeh je sve više glasniji i iritantniji. Bar za mene. Gledam ga kako se smiješka. Odlučim pričekati da se smiri i kaže mi što je tako smiješno. Ali to njegovo smijanje ne prestaje već postaje sve više nepodnošljivije.

„Dobro, hoćeš li mi reći ili ne!?“ Dreknem. Možda malo preglasno. Ljudi koji su sjedili oko nas su me pogledali. I to onim pogledom punim mržnje jer nanosim nemir u javnosti.

„Nisam ništa rekao u vezi tebe i Thomasa.“ Masiram si vrat kako bih se smirila, ali na njegovu izjavu prestanem skupivši obrve upitno. „Upravo si sama priznala da je nešto između vas.“

Teško izdahnem. Zažmirim. Trenutno se molim za jednu jedinu stvar i to onu koja je nemoguća. Molim se da kada otvorim oči da ovo postane jedna velika noćna mora. Ali to nije noćna mora već moj život. Gledam u Andreasa i ne vjerujem što čujem. Zašto sa svakom osobom moram pričati o njemu. O Thomasu i meni. Zašto se ne možemo uhvatiti neke normalne teme. Tako mi i treba kada se družim s Thomasovim prijateljima. Normalno da svi žele čuti sočne priče jedne dalmatinske glupače.

„Ne, nisam. Rekla sam da što god je bilo sada toga više nema. Nestalo je. Isparilo, razumiješ!?“ Bijesna sam. Naravno da sam bijesna. Kako ne bih bila. Svoj život na fakultetu nisam uopće ovako zamišljala. Niti društvo. A pogotovo da me neki debil zavede. Bože, pa da mama zna što sam napravila u ovih par tjedana odrekla bi me se preko novina.

„Nije sramota priznati da te privlači.“ Položi svoju ruku na moju. Sav onaj bijes je ispario kada mi se ovako toplo i prijateljski obratio. Poraženo ga pogledam, a on mi se toplo smiješka. Otpuhnem.

„Hajde nemojmo pričati o meni ili njemu. Pričaj mi nešto o sebi. Činiš se kao dobra osoba. Voljela bih te bolje upoznati!“ Veselo uzviknem mijenjajući temu. Pomakne ruku s moje smiješeći se i dalje.

„Pa što te zanima?“ Obuhvati šalicu prstima prinoseći je na svoje usne i srkne par gutljaja iščekujući moje pitanje.

„Hmm.. otkud si?“ Počnem s onim laganim pitanjem. Iako bih ga odmah htjela pitati zašto se druži s takvim propalitetima, ali ipak se odlučim za bolji pristup.

„Londona.“ Spontano raširim oči i zagrcnem se s kavom.

„Molim!?“

„Jesi li dobro?“ Nasmije se mojoj nespretnosti. Uzme ubrus kako bi mi pomogao u brisanju kave koju sam prolila po stolu.

„Da, da.. samo London?“

„Ma nisam ja iz Londona, ne beri brigu. Otac mi je iz Londona, ali eto ja živim s majkom ovdje. No, kad me pitaju otkud sam onda volim reći da sam iz Londona da se malo hvalim. Ipak mi je prezime Benson pa mi lako vjeruju.“ Sarkastično se nasmije.

„Znači mama ti je Hrvatica, a tata Englez?“ Potvrdno kimne glavom.

„Vidiš što jedan maturalac napravi, hah.“ Spustim pogled. Nisam imala snage pogledati ga u oči. Nisam htjela da vidi kako ga žalim. „Kada sam se rodio tata je inzistirao da imam njegovo prezime, a moja majka je pristala. Kada je tata saznao da sam gej odmah je požalio što sam njegova krv, a da o prezimenu ne pričamo..“ Šutke gledam u svoju šalicu bojeći se pogledati u njegove oči. Jer po glasu mogu prepoznati tugu, a oči su mu zasigurno suzne. Ako vidim suze raspast ću se. Primim ga za ruku kao što je on bio mene.

„Žao mi je što se tako osjećaš. Nadam se da znaš da sam ja uvijek tu.“ Skupim snage i pogledam ga u oči. Nisam bila daleko od istine. Nije plakao, ali oči su mu bile užasno krvave. Drži bol u sebi, a to nije pametno. Sve što nas tišti trebamo pustiti na površinu.

„U redu je. Sretan sam. Luka me čini sretnim.“ Pustim njegovu ruku kada zadovoljno izgovori Lukino ime.

„Da, Luka..“ Skrenem pogled. Stisnem zube i upitam ga ono što me bocka već duže vrijeme. Ja i moja radoznalost. „Kako ste se vas dvojica upoznali?“ Vratim pogled na njega. Uzme jedan udah, udobno se nasloni na stolicu, te krene pričati.

„Na Lucijinom tulumu. Odmah mi je zapeo za oko, ali činio se kao ženskar. Nisam ni sanjao da ću se zaljubiti u njega i s njim provesti prekrasno ljeto.“ Kimnem glavom shvaćajući. Na Lucijinim tulumima se uvijek netko upozna, vidim. I zaljubi. „Mojoj mami se baš i nije svidio. Zbog tetovaža, a i samoga izgleda.“ Kaže gledajući pokunjeno u svoju šalicu kave.

„Mama ti je podrška?“ Upitam pritom aludirajući na njegovu seksualnost. Maleni osmijeh se razlije na njegovom licu.

„Da, je. Uvijek će me podržati.“ Lijepo je to čuti. Osmjehnem se. Vratim pogled na svoju šalicu kave. Mama treba biti najbolji prijatelj svome djetetu. Treba biti i podrška i oslonac. Ne treba kažnjavati dijete već ga voditi kroz život pun prepreka i pripremiti ga na njih. Kriške se okrenem pogledom tražeći plave oči boje neba. Zaustavim pogled na njima. Tim očima koje gledaju točno u mene. Eh, da moja majka zna s kime sam se spetljala nikada me ne bi podržala. A još manje bi me razumjela. No ono čega se ja najviše bojim jest to što je sve sposobna napraviti kako bi me naučila lekciju.