RECI DA ME VOLIŠ

ZBOGOM

Izlazim iz toaleta i ugledam svoju majku koje me posmatra ozbiljnim pogledom.

'Da čujem kakve divne vesti imaš da mi preneseš?',kazem dok iz mene kipti sarkazam.

'Dušo,došlo je vreme da saznaš nešto. Tvoj otac je pred smrt kupio firmu u Rusiji. U toj firmi trenutno radi tvoja sestra,a vodi je stari prijatelj tvog oca. On je rekao da je tu firmu ostavio tebi na vodjenje. Smatrao je da bi ti bila jedina koja bi mogla da nastavi njegov posao i da krene njegovim stopama', rekla je i pogledala me tužnim pogledom.

'T-tata...',vraćaju mi se sećanja i suze mi naviru na oči ali ih zadržim u sebi.

'Došlo je vreme. Za nedelju dana završavaš srednju školu. Kada je završiš odselićemo se u Rusiju',rekla je odlučno i pogledala me.

'Mama! Kako možeš tako da mi kažeš! Ja ovde imam život! Imam prijatelje! Moj život je u Beogradu i nigde drugde! Ne želim da idem odavde, ovde sam rodjena,ovde sam odrasla. Sve uspomene koje imam su ovde zapečaćene!'

'Znam da ti je teško dušo. Ali moraš',pogledala me je, pomazila po obrazu i otišla niz hodnik.

Suze su se slile tamo gde me je pomazila. Osećam se slomljeno. Osećam se izdano. Osećam se kao da se sve obrušilo,kao šamar istine na mene.

Izlazim iz kuće i trčim. Što dalje. Od svega. Padam na tvrdu neravnu zemlju i naslanjam glavu na stari hrast. Ponekad bi me tata,kada bi imao vremena od silnog posla,doveo ovde. Pričao bi mi priče, viceve,golicao bi me,mazio i grlio i tako sve dok ne bih zaspala u njegovom naručju. Dodirujem meku travu i prisećam se svih trenutaka sa tatom. On je verovao u mene. Prepisao je celu firmu na mene zbog poverenja u mene. Znao je da ću biti dosledna da ga nasledim.

Ma koliko god mi bilo teško. Moram. Zbog svog oca. Zbog sebe. Biće teško. Ali čuću se sa Milošem i Elenom. Možda i uhvatim koje vreme da posetim moj Beograd. A samim tim vidim i svoje prijatelje. Nedostajaće mi moje budale. Miloš je moj drug još iz detinstva,on je moj brat. Elena je osoba koja me bodri i savetuje u svim situacijama. Jednostavno mi znače,mnogo mi znače. Ovo će biti... teško. Jako, jako teško. Ali uspeću!

'Neću te izneveriti oče! Učiniću te ponosnim!', rekla sam glasno i osetila kapljice kise na svom čelu.

...

Ležim u krevetu sa temperaturom,pokrivena do guše i gledam u jednu tačku na zidu dok mi mama meri temperaturu.

'Dobro bre ja sam stvarno rodila prvoklasnu ludaču! Po sred oluje ti napolju šetkaš!'

'Pa ti si kriva što sam ja nenormalna!'

'Nisam!'

'Jok ja sam! Da me je rodila neka normalna žena i ja bih bila normalna. Međutim ti nisi normalna s toga nemaš pravo glasa!'

'Ista si tvoj otac!', rekla je dok mi je uzimala toplomer.

'Znam', rekla sam sa smeškom.

...

Prošlo je tri dana. Nisam išla u školu. Neću ni ići do mature. Da bih se skroz oporavila. Ovih dana sam razmišljala o svemu. Tadija je takodje bio u mojoj glavi,iako to nisam želela. Kako je mogao? Zar posle svega?

Moje razmišljanje je prekinulo zvono na vratima. Bila sam sama u kući. Otišla sam do vrata i otvorila ih. Ispred mene se našao...

'Tadija?!'

'Tamara',rekao je moje ime i bez ikakvog upozorenja me privukao uz sebe i grubo poljubio.

Što sam se više opirala, to me je više stiskao uz svoje grudi. Ugrizla sam ga za usnu kako bi me pustio. Ali sam za uzvrat dobila samo režanje i još više me je privukao uza se.