Naša Priča

17.deo

⚠️Pažnja ⚠️

Čitate na sopstvenu odgovornost. Nismo odgovorni za posledice ukoliko dodje do napada krindža.

Budi me iritantni zvuk alarma. Kao neke ptičice, violine i vodopad koji žubori u pozadini. Sa mukom ga isključim i odlučim da ustanem iz kreveta. Odem do wc-a i umijem se i operem zube. Zatim se vratim u sobu i uzimam odelo. Kada sam se obukla očešljam kosu i stavim parfem koji je ujedno i jedini parfem koji ja mogu da podnosim. Uzimam ranac i izlazim. Ne doručkujem ujutru iz razloga jer ga prespavam, a i ne mogu da jedem odmah kada ustanem. Majka je otišla na posao kao i tata, a baba je spavala u svojoj sobi. Polako izađem iz kuće i razmišljam se da li da platim taksi ili odem na bus. Ne želim ni jedno ni drugo jer imam vremena da se prošetam. Ipak malo bržim korakom krećem pešaka. Onda se setim Eme i odlučim da joj pošaljem poruku.
"Ema el sve uredu, dolazis li u sk"
Posaljem joj poruku i nastavim dalje.
Onda sam se setila i Strahinje koji mi je rekao da ga posle škole odvedem u onaj lokal. Iz nekog razloga pomisao na taj lokal mi je jako smešno. U međuvremenu Svetlana mi je poslala poruku da ne dolazi u školu jer joj je loše. Pa super! Ranac mi izgleda kao da nosim mrtvo dete u njemu, to je zato što sam ponela opremu za trening. Polako se bližim školi oko koje se gust saobraćaj odvija. Ulazim u dvorište i stvarno ne znam šta da radim. Onda vidim Jovanu. Kako sam mogla da je zaboravim, nismo se odavno videle. Prilazim joj i pozdravljam je.
-Hej Jovana!
-Haj. Jesi li ljuta na mene? Nema te da mi se javiš..
Rekla je. Upravu je. Ne nisam ljuta ali sam je stvarno zapostavila i to nije lepo. Ona mi je najbolja drugarica.
- Ne, nisam. Da li si čula šta se desilo Eminom ocu?
Pričale smo, posle nekog vremena je zvonilo i svi smo ušli u školu. Hodali smo dugačkim hodnikom i onda me je neko zakačio ramenom. Bila je to Ana, naravno. Samo je nastavila dalje. Sigurno samo hoće da provocira. Ušle smo u učionicu i sele jedna do druge. Prvi čas matematika. Sjajno.
Pre nego što je došao profesor svi su ludeli. Od ranog jutra. Svaka čast ovim dečacima.
Ušao je nastavnik. Čudno je jer Strahinja još nije došao. Njegovo mesto je bilo prazno.

Neko je pokucao na vrata i to je bio Strahinja.
- Dobro jutro, izvinite što kasnim.
- Udji Strahinja... Upisao sam te da znaš. - Strahinja je prevrnuo očima i seo na svoje mesto. Ah ovi profesori, malo zakasniš odmah upisuju. Okrenula sam se i pogledala ga. Sedeo je u zadnjoj klupi, pogledao je i on mene i nasmejao se. Okrenula sam se ali je on iste sekunde počeo nešto da mi objašnjava rukama. Primetila sam to pa sam se opet okrenula ka njemu. Pokazivao mi je nešto rukama, uhvatio se za kosu i skontala sam. Duga kosa. Ali začuđenost na mome licu je ostala. Prevrnuo je očima i imitirao je pričanje i mlatarao glavom. "Wtf Strahinja", pomislila sam u sebi. Jedno "khkm..." od profesora nas je odmah trglo i vratilo na čas. Pretio nam je prstom, a ostatak odeljenja se smejalo. Prevrnula sam očima i nastavila da prepisujem.

Zvonilo je i svi smo izašli iz učionice. Strahinja me je uhvatio za ruku i odveo u stranu.
- Šta si hteo da mi kažeš?
- U vezi Ane je. Zar nije bilo očigledno?
- Ahaa... Ja sam samo malo glupa.
- Ne nisi. Slušaj ovako. Dok sam ulazio u školsko dvorište, video sam Anu sa Helenom.
- Okej, i?
- Ušle su u jedan auto.
- Koj auto? Koje boje?
- Jedan Pežo, plavi. - Sada se sećam. Jedan plavi Pežo je stajao ispred. Dobro ima mnogo takvih auta, ne mora da znači da je to taj.
- Koliko se ja sećam, takav auto je stojao ispred.
- Super, idemo odmah tamo!
- Ali Strahinja nećemo stići do kraja odmora.
- Da li ti je ovo prvi put da begaš iz škole?

Polako smo se približavali lokalu. Auto kojeg je Strahinja malo pre video nije stajao ovde.
- Vidiš li auto? - Pitao je.
- Ne.
- Pa Ana je verovatno na času, a čovek koji vozi auto je...Ne znam ali nije ovde...
- Sada ćemo da vidimo gde je Ana.

Izvadio je telefon iz džepa i pozvao nekog.
- Halo (izvinjavam se nmg da se setim nijednog njegovog druga). El počeo čas?
Aha, dobro kaži mi da li je Ana na času, ustvari kaži mi da li je cela njihova banda tu. - Onda je posle kratkog vremena ponovo počeo da priča.
- Hvala ti puno brate. Nebitno gde sam sve je okej.
- I?
- Pogodi.
- Nije tamo jel'? - Samo je klimnuo glavom.
- Šta ćemo sad?
- Sada čekamo.
- A šta ako nisu sa njim, možda su negde drugde otišle. - samo je odrično klimnuo glavom.
- Ne verujem.