OUR WORLD // Ante Rebić

2; Iskrenost

Ante Rebić

"Joj, kasno je."-Lara i Luka su se ustali od stola.

"Reba, ideš s nama, ili ostaješ?"-Lara je upitala.

"Ma gdje ga uzimaš, pa pusti ga tko zna kada ćemo ga opet vidjeti."-Klara je rekla i ja sam se nasmiješio.

"Dobro, dobro. Imaš ključ?"-Lara je upitala i ja sam kimnuo, moram si podhitno rentati neki stan. Leonie se non-stop budi po noći, nikako da se naspavam. I leđa me bole više od prokletog kauča.

"Vidimo se."-Luka me potapšao po ramenu, pa otišao.

"Klara, znaš li onu curu tamo?"-Nagnuo se sam prema Klari i prošaptao, a ona je pogledala oko sebe.

"Znam, to je Lea. Zašto?"-Upitala je, ali tiho kako Aco i Filip nebi čuli. Oni su ionako zapeli na nekoj temi, dobro što se još nisu potukli.

"Mala mi je prelijepa."-Rekao sam, pa ne mogu je prestati gledati!

"Ona ti ima dečka, koliko ja znam."-Klara je zagrizla usnu, a meni su sve lađe potonule. Ma, možda su prekinuli!

Naslonio sam se na stolac, pa otpio gutljaj pive. Ja se stvarno nadam da ona nema nikoga. Pa zašto bi me uopće pozdravljala ako ima dečka? Mislim, bar ja, kad imam curu ne vidim nikoga osim nje.

Ustao sam se, pa krenuo prema wc-u, moram se umiti hladnom vodom.

"Ma, jel ti mene to pratiš?"-Lea je izašla iz ženskog wc-a, koji je točno pored muškog.

"Hm, što bi bilo kad bi rekao 'da'?"-Nasmiješio sam se.

"Pa, rekla bi da nisi baš normalan."-Počela se smijati, jao slatkoće.

"U tom slučaju, ne, ne pratim te."-Rekao sam, a ona se kratko osmijehnula.

"Jako si zgodan, samo da znaš. Ali, prestani me onako gledati, plašiš me."-Znači ja u životu nisam upoznao iskreniju osobu.

"A jebemu, oprosti. Nisam te imao namjeru uplašiti."-Stvarno nisam, sad si jadna sigurno misli da sam neki luđak.

"Nema veze, uživaj u ostatku večeri."-Nasmiješila se, pa krenula natrag prema stolu. Ali ja sam je zaustavio.

"Imaš li dečka?"-Upitao sam, ako ona može biti toliko direktna, mogu biti i ja.

"Nemam."-Rekla je, pa me pogledala.

"Onda u redu."-Promrmljao sam, a ona se počela smijati.

"Vidimo se, Ante."-Namignula je, a ja sam je pustio da ode.

Ona mene već sad vrti oko malog prsta.

+

Lea Tolić

"Stvarno si mamurna."-Sara me trknula laktom, skoro sam zaspala na stolici. Nera i ja smo jučer malo zaružile, jebiga, jednom se slavi 30 rođendan!

Njen, ne moj naravno.

"Ne znam uopće kako sam se ustala ujutro."-Promrmljala sam, ali da nisam, tata bi me ubio.

Da, tata mi je šef. Ovaj vrtić je u njegovom vlasništvu već 15 godina. Inače nebi mogla ni raditi ovdje, još uvijek sam na faksu.

"Teta Lea, Ante je došao po mene."-Leonie se široko osmjehnula. Ante, dečko sa predivnim osmijehom i predivnim plavim očima.

"Ajde, idemo."-Primila sam je za ruku, pa ušetala u sobicu za presvlačenje.

"Dobar dan."-Ante se nasmiješio, koji je to lik. On bi mogao samo šutjeti i smijati se, i opet bi pala na njega.

"Dobar dan, kako smo?"-Upitala sam, baš me zanima kada je došao doma. Nera i ja smo otišle oko 3, a on je još uvijek sjedio za stolom sa svojim društvom.

"Ne naspavano."-Slegnuo je ramenima, pa rukama protrljao lice.

"Razumijem te."-Promrmljala sam, danas i nije baš nešto pričljiv.

"Idemo, mala?"-Upitao je Leonie nakon što se presvukla.

"Da, doviđenja teta Lea!"-Mahnula je i ja sam se nasmiješila.

"Vidimo se, mala."-Ante je rekao, pa krenuo prema izlazu.

"Čekaj, Ante!"-Viknula sam i on se zaustavio, ma ne može samo ovako otići!

"Da?"-Upitao je nakon što sam došetala do njih.

"Jel' bi mi mogao dati broj mobitela?"-Ja i ta moja prokleta iskrenost i potreba da kažem sve što mi je na umu.

"Naravno, piši."-Rekao je, pa mi izrecitirao broj.

"Javi se."-Podsmijehnuo se, pa izašao van iz vrtića s Leonie.

Gad proračunati, htio je ovo. Znao je da ću ga pitati za broj.

Jao, meni.

+

Uživajte!