videla sam te.
ispred škole,
na tim stepenicama,
na hodnicima,
mesta gde ne želim kročiti.
skrenule smo hodnikom
levo, ka školi u kojoj
ti nisi bio.
šteta.
tragedija.
sećanja su se vratila.
taman sam pomislila
da sam te zaboravila.
ali sudbina je takva.
vraća onu bol
koju ne želiš ni da pomakneš
sa police,
ostaviš tako da skuplja
prašinu kao što sećanja blede,
samo da te muči,
izmuči do kraja,
pa i nauči;
da ne juriš kretene
sa šmekerskim osmehom
i zvezdama u očima.
jer ti si bio taj.
san.
ali java.
nerealan.
idealan.
neko zbog koga
idem zaobilaznim putem
po povratku iz škole,
u nadi da ću te sresti,
i da ćeš me se setiti.
ali me tada nisi video.
izgledao si drugačije.
kosa ti je drugačija.
moram dobaciti
poneki sarkastični
komentar, koje tako mrziš
a ja volim, da si se ti možda
promenio na bolje,
ali kosa nije.
išao si sa društvom,
opušteno,
kao da si zaboravio
na nekoga ko te je možda,
ali samo možda,
privlačio fizički,
a psihički,
eh za to sam sama kriva.
ipak, ne biramo za koga padamo,
ali biramo da nas boli.
pretpostavljam
da nisam bila interesantna,
odala sam utisak kao da
mi se ne sviđaš.
jer priznajem,
nisam znala šta želim,
ali sam znala kada želim.
a taj dan nisam želela
da uopšteno postojim.
a ti si baš iz tvog velikog inata
izabrao da onako, slučajno
priđeš i sjebeš me,
baš kad to nisam želela.
a kad sam želela,
žive duše oko mene nije bilo.
i opet viđam te.
i kajem se.
i muka mi je.
i puštam svaku iluziju
da je moglo biti drugačije,
jer je moglo,
ali sada nije,
a mi smo u sadašnjosti.
ne mogu da živim
u prošlosti,
iako previše
maštam o onome
za šta znam da se
neće desiti.
o onome što je moglo,
ali nije.
jer tako je moralo.
pustila sam tebe
i deo mene
koji je tada bio naivan
i jadan.
pustila sam uspomene
da odu,
ali deo mene
ne želi da zaboravi.
kao da namerno želi
da patim,
da se sećam,
da ne oprostim
jer oproštaja nema,
da zadrhtim kad te vidim
jer ne ide tako kod svakoga.
i razumem sada kada kažu ono
"u svakom tražim tebe",
jer gde god da pogledam,
tu si,
smeješ se,
srećan si,
bez mene.
i koga god da vidim,
nije mi dobar,
jer zahvaljujući tebi
preispitujem odluke,
svakog koga upoznam,
svakog koga vidim,
tražim te tvoje šale,
taj tvoj osmeh,
pogled,
reči.
zar si mi se za tako
premalo vremena
ucrtao u srce?
a nikad nismo bili ništa,
ali bio si mi nešto,
nepoznato,
novo,
sa potrebom za pažnju,
ali vremena da to negujem
nisam imala.
pustila sam da propadne,
otišla sam ravnodušno,
a onda su naišli osećaji,
ta prokleta ljudska komanda
koja se uključi baš kada ne treba,
a isključi se retko.
i šta da radim kaži mi,
kada sve nove osobe
koje ušetaše u moj život
lakim korakom
žele da mi tebe dovuku nazad?
kako da im kažem,
da te srce želi,
ali da znam da nećeš doći,
da znam da si otišao
i da se na ova vrata ne vraćaš.
kako da im kažem
da te smatram onim
prvim "nečim",
gde ti srce treperi,
stomak krčka pod dodirom,
koža se naježi,
telo drhti na +50,
a oči,
pogled,
vidi se tuga,
snuždenost.
da mi nije svejedno.
a trebalo bi.
i viđam te.
i znam da je patetično
kako bih sve učinila
samo da vratim tu noć
nazad i
da počnem sve ispočetka,
onako kako bi trebalo.
zavoleo bi me.
a onda...
eh dragi moj.
onda bih te odbila
kako si i ti mene,
jer put do ponosa i ljubavi
prema sebi je težak,
ali izvodljiv.
ne bih bila više
naivna i jadna.
stara ja bi se
slatko nasmejala
ili me kunula
što sam tu priliku
po drugi put prokockala
i izgubila šansu
da ti pokažem
ko sam stvarno ja.
svakako bih bila
ponosna na sebe,
jer sam pokušala.
prebrodila sam te.
i krenula dalje.
i svima sam rekla da jesam.
a nisam.
i ne znam koga više lažem,
ali tako je.
ti hodnici,
ta škola,
školsko dvorište,
a još i kada bi me ugledao,
neću ni pomišljati
šta bi bilo.
mada,
videla sam te iz daljine.
ti me ne bi video
ni da sam na korak od tebe.
takav si.
a ja budala.
pa našli smo se.
još da zamenimo uloge,
duša bi mi u miru
bila.
a srce spokojno,
pa gde ćeš bolje.
a ljubav?
nema toga za nas sanjare,
brodolomnike svojih putovanja,
šaljivdžije i one
koji na svaki način pokušavaju da
razvesele druge.
pa i zla sam.
barem za neke.
a sebi?
sebi sam kao budala taman.
još da te prebolim
pa da nekad istinu i kažem,
volela bih sebe još više.
a lažov sam.
jebiga.
pa šta i mi
ekonomisti znamo?
ekonomiju sigurno ne.
tebe uvek.
sebe, naravno.
a ti građevincu?
da izgradiš
stabilnu vezu bi ti
trebala biti lekcija.
sve u svemu,
dok te ne vidim neki drugi put
i osetim sve ispočetka
i ispravim ekonomiju
i kancelarijsko.
a ujedno i prestanem
da te tražim u svakome
i pronađem nekog
vrednog čekanja
i pisanja ovakvih spisarija.
pa da ti kažem,
nije ti kosa više lepa ;)
(again, ne ispravljam ništa, sve je kako je i nekada bilo napisano. a na ovo sam čak i ponosna. ali koliko se sećam, ovo je bio delusional trenutak, vratila bih mu se u sekundi. sada ne, ali tada sam više lagala sebe nego druge)
