Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 11. deo

~ Igra čežnje ~

●11.deo●

*POPODNE*

Kejt P.O.V.

K: Lukas Voker. Proveri sve o njemu.
Kažem Martinu dok sam se smeštala za svoj sto.
M: Brat?
K: Polubrat. Odavno su zavađeni, možda imamo motiv.
Već je ukucavao podatke u bazu i za tren ga je našao.
M: Našao sam ga. Ali ništa posebno nema, ima maloletnički dosije, upao je u jednu veću tuču i imao je suđenje.
K: Leo je rekao da su se stalno tukli kao mlađi.
Pogledao me je za trenutak sa podignutom obrvom, na šta ja zbunjeno odmahnem glavom.
M: Više nije "onaj"? Sad ima ime?
Prevrnem očima i vratim ironičan pogled na njega.
K: Što si se ti toliko uhvatio za njega?
Na brzinu je podigao obrve i nasmešio se.
M: Nisam, odakle ti to..
K: Da da, ja sam se malopre rodila pa ne razumem.
Nasmejemo se glasno, pa se ubrzo uozbiljimo.
Nakašljem se i ponovo upalim snimak sigurnosne kamere.
Pregledam ga nekoliko puta, te izdahnem jer ne pronađem ništa novo.
K: Jesi li saznao nešto o džipu?
M: Ma kakvi, snimljeno je pod lošim uglom, namučiću se da dešifrujem broj tablica. Sreća pa nije šef naišao inače bi najebali.
Osmehnem se blago i nastavim sa svojim poslom.
K: Ja se više nerviram oko ovih slabića koje treniramo. Namučićemo se i to za džabe. Od njih ništa neće biti.
M: Nemoj tako, one devojke su dobre bile.
K: Zašto li sam mislila da ćeš nekog muškog pohvaliti..
M: Hajde bre, nemoj tako, zgodne su.
Osmehnem se i lupim se po čelu jer znam o čemu je počeo da razmišlja.
K: Možeš li ti o nečemu drugom da razmišljaš?
M: Trenutno ne.
Pogleda me zavidnim pogledom, te se ja zavalim u stolicu.
Sa kojom budalom se ja družim..
Vratim pogled na njega i osmehnem se jer sam ipak zahvalna što je u mom životu.
Moje razmišljanje prekine zvonjava telefona na šta ja skočim i brzo se javim.
K: Poručnica Preston kraj telefona.
Xx: Pomozi.. mi...
Namrštim se jer sam u sekundi prepoznala glas. Leov glas.
K: Šta ti se desilo?
L: Lukas.. me je napao... stomak mi... krvari...
K: Leo, smiri se. Gde se nalaziš?
L: Kod kuće sam.. peče jako...
K: Leo? Leo?!