Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 20. deo

~ Igra čežnje ~

●20.deo●

*JUTRO*

Leo P.O.V.

Primetim neobičnu tišinu, te otvorim samo jedno oko i vidim da nikoga nema u sobi.
Mahinalno se podignem u sedeći položaj, pa se osmehnem jer je bol konačno nestao.
Otkrijem se i presvučem se, a zatim uđe Martin.
M: Ti bi već da pobegneš?
Osmehnem mu se, te se obujem.
L: Dosta je bilo ležanja.
M: Treba li ti pomoć?
Upita me dok sam ja polako ustajao, ali mu samo odmahnem glavom te krenem prema vratima, ali se zaustavim i okrenem se ka njemu.
L: Šta joj se dešava?
Stavio je ruke u džepove i nezadovoljno izdahnuo.
M: To je njena stvar, ne bi trebalo da ja o tome govorim.
L: Ali joj ipak pomažeš, čuo sam vas noćas.
Skrene pogled ali ga odmah zatim vrati na mene.
M: Ja sam taj koji je uz nju bio i tada kao i sada. A ona će ispričati kada to bude htela i ako bude htela.
Sa smeškom klimnem glavom, te izađem iz sobe i krenem ka izlazu bolnice zajedno sa Martinom.

Kejt P.O.V.

Lukas Voker, provala, bomba. Sve te reči su mi se vrzmale po glavi, a nisam ni bila svesna toga.
Začujem kucanje na vratima, a odmah zatim i nečije korake. Bili su mi poznati koraci, ali se nisam mnogo trzala.
Xx: Znaš da neću odustati?
Hladan znoj me je u sekundi oblio čim sam čula njegov glas. Već u sledećem trenu su mi se pojavili osećaji besa, gađenja.
Podignem glavu i pogledam ga. Stajao je ispred mene u kožnoj jakni gledajući me tužno i ljuto.
K: A jel ti znaš da to mene ne interesuje?
R: Trebalo bi da te interesuje. Želim sve kao pre, vidiš li koliko se trudim i koliko se kajem?
K: Kaješ se samo zato što ti je dosadno, ne misliš to zaista. Uostalom, nije me briga više.
R: Kajem se zaista! Uporno se trudim da ti to i dokažem ali ti me uporno guraš od sebe!
Ustanem besno i lupim šakom o sto.
K: UMALO SAM UMRLA ZBOG TEBE IMBECILU! NIJE TE NI ZA TO BRIGA! DOBILA SAM NOVU PRILIKU ZA ŽIVOT I TEBE NE ŽELIM U NJEMU!
Osetim male suze u očima, te brzo prođem pored njega i izađem napolje.

*VEČE*

Peške sam se vraćala kući iz grada. Šetala sam satima po gradu da bih razbistrila misli, ali sam se ipak pokajala što nisam išla kolima. Decembar je i jako je hladno, a ja sam u veoma tankoj jaknici.
Ispred zgrade je stajao veliki kamion i odatle su ljudi izbacivali nameštaj. Zbunjeno stanem, ali odmahnem glavom i uđem u zgradu.
Dođem do mog stana i pogledam u stan preko puta.
Vrata su bila odškrinuta i nazirali su se beli zidovi i već na ulazu su se našli delovi nameštaja sive boje.
Špijunirala sam pomerajući glavu gore dole ne želeći da uđem pre vremena.
Xx: Zdravo komšinice!
Trgnem se naglo kada začujem glas iza sebe, te se brzo okrenem i ugledam poznato lice.
Stanem skamenjena gledajući u njegovo ozareno lice.
K: Šta... bre? Kakva komšinica?!
L: Pa vidiš da mi unose nameštaj u stan.
Izgovorio je nekim pobedničkim glasom, te ja izdahnem.
K: Jebem te živote...