Milna, malo primorsko mesto u Hrvatskoj.
Nikada do tada nisam bila u toj zemlji. Nemam prijatelje, ni rođake. Zemlja divne kulture, prirode i ljudi.
Iz Beograda smo vozom krenuli kasno uveče. Galama na stanici nije remetila našu radost. Dejan i Nataša, brat i sestra po stricu, po običaju su se svađali. Stric Mihajlo je škrgutao zubima u nemoći da ih smiri. Svetlana i ja smo i previše tihe. Sve nas je zbunjivalo ujedno i ispunjavalo .Noć sam probdela uz odsjaj mladog meseca koji nas je pratio kroz deo Hrvatske. U Bosni su počeli gromovi, munje i svetlice, nebo se prekrilo tamnim oblacima. Kiša je pratila voz.
Jutro, pomalo sivo na splitskoj stanici, tako mi se učinilo, a možda samo zato što sam neispavana, dočeka nas sa nosačima prtljaga. Stric je spuštao kola sa voza. Žurili smo na trajekt ,,Vladimir Nazor''.Ukrcavanje na najveći brod trajalo je dugo. Sunce je počelo jače da greje, ali zbog vode nije bilo sparno.
Na palubi broda, visokoj desetak metara, pored bele ograde, stajale smo nas tri, sestre. Dejan i stric su bili nedaleko od nas. Pored nas stranci i vetar koji mrsi kosu. Voda ostavlja trag pene i talase od jakih brodskih motora. Sa druge strane palube mladići nas posmatraju, mi pristojne i važne.
Bol, ostrvsko pristanište na Braču i ulazak u drugi lepši, sigurniji svet.
Male prodavnice suvenira, pune i šarene mamile su nas. Stric nije dozvolio da uđemo. I nismo. Kolima smo dugo putovali, činilo mi se da celo ostrvo obilazimo. Put je krivudav, čas smo se izdizali, čas spuštali. Nijedno drvo nisam videla, samo žbunja divlje masline. Miris slanog vazduha se širio, prijatan i osvežavajući. Vrućina je osvajala, ali ne kao u Beogradu ili na Ubu.
Mali gradić se ukaza pred mojim očima. Sličan mom. Kaktusi pored puta, procvetali. Otvoreni cvetovi govore da smo u mestu koje ima dušu.
Osećam magiju i lepotu kada smo došli do predivne uvale i plaže na njoj. Tu smo stali. Retki kupači nisu obraćali pažnju na spoljne uticaje. Prepustili su se sunčevim mekim zracima. Voda tiha, u valovima zapljuskivala je kamenitu obalu. Sve se u njoj videlo, dno i sitni kamenčići.
Dani ispred opuštajući, bez većih dešavanja, činili su da zavolim mesto još više. Meštani, gostoljubivi i srdačni izlazili su svima u susret. Uvek nasmejani sa posebnim dalmatinskim naglaskom. Jedno popodne krenuli smo u bioskop, nismo znali put, trčali smo sve u krug, kada je starija žena viknula sa malog prozora.
,, Disno, disno kino! Zar ne rozmete Horvatski?"
I nismo razumeli u prvi mah, tek kad je ponovila još jednom. Klimala je glavom u znaku negodovanja što je ne slušamo šta govori.
Dejan, brat od strica, uvek je voleo da me ponižava i kinji. Kako? Smetalo mu je što nisam iz većeg mesta, već iz Uba. Ja, seljančica, kako me često u društvu nazivao, trebala sam da budem zahvalna što sam u njegovom društvu. Toliko je išao daleko, da nije birao ko je sve sa nama. Bilo je i da mi se dopadne neko.
,,Hajde ćuti, šta ti znaš. Da nije ti mog oca ne bi videla ništa, čuvala bi stoku."
,,Da, čuvala bih, pa šta sa tim? Da si tamo sad, naterala bih te da ih vraćaš." Odgovarala sam, ali crvenilo mojih obraza dovoljno su govorili da mi je neprijatno. Devojke i mladići nisu razumeli da ne živimo svi isto, ali da zaslužujemo šansu jednako. Smejali su mi se, rugali. Svetlana je uvek bila na strani, nije se mešala. Dejan je uvek pokušavao da me odstrani iz razgovora. Imao je ponižavajući stav šta god bih rekla, ili uradila.
Morala sam da se borim za svoje mesto.
Neprijatna situacija se desila uveče, na ulici Milne. Već u vikendici mi je zamerao da sam previše našminkana i da nikada neću izgledati kao drugi. Svaki moj trud je osuđen na neuspeh, jer dolazim sa sela. Zajedljivost sa moje strane nije nedostajala. Odgovarala sam mu istom merom.
,,Odrastao si u Bariču, to je selo. Selo nastalo pukim slučajem pored puta. Ub nije".
,,Barič je velegrad, ti si trebala da ostaneš kući da radiš seljaćke poslove." Rekao je sarkastično.
Dejan je imao taj problem ko je, ne ja. Krio je da mu je otac odrastao u selu. Sad živi u Beogradu, ali koren njegovog indentiteta nije tu. Stideo se i zbog toga me napadao. Želeo je da bude neko. Ko to? Ne znam.
Nisam se stidela da sam drugačija, ne mislim da je život na selu lošiji, nekvalitetniji. Čak sam to smatrala kao svoju prednost, jer sam navikla na rad i borbu. U svakom slučaju, bila sam u prednosti, a on to nije razumeo.
Sedeli smo na kamenu pored jednog kafea i čekali prazan sto da se ukaže. Ima nas dosta u društvu. Skupimo se i zajedno provodimo vreme. Borko, mladić sjajnih crnih očiju nije skidao pogled sa mene, sin je poznatog glumca. Ni ja sa njegovih. Mora da je Dejan to primetio. Počeo je da me proziva.
,,Kako si se obukla? Ta suknja nije za tebe. Izgledas kao čobanica"
,,Ostavi me na miru, sestra sam ti." Rekla sam mu tiho.
,,Ostaviću te samo ako se pokupiš i vratiš gde ti je mesto"
,,Pusti je, vidiš da se ljuti." Reče Borko, želeći da smiri situaciju.
,,Tako on svakog dana leči svoje nezadovoljstvo, jer je veći seljak od mene" Okretoh se Borku, potpuno crvena. Više neće obraćati pažnju na mene.
Nisam želela da budem tu, ne pred njim. I on ima isto shvatanje. Ustala sam i bez reči krenula u nepoznati pravac tamne ulice. Brzo sam se stopila sa gomilom ljudi. Niko me neće ni tražiti. Dejan neće dati to. Sigurno je odahnuo. Tad mi u susret priđoše nekoliko mladića starijih od mene. Išla sam sa suzama u očima, ne želeći njima da skrenem u stranu. Zašto bih?
,,Vidi mala je sama. Kakvi kukići i .....ohooo..." Bezobrazno me odmeriše i uhvatiše za ruku. Zaistaviše moj hod u prazno. Bilo mi je svejedno. Nisam se plašila. Ćutala sam i gledala ih pravo u oči.
,,Vidi, vidi, ona je hrabra. Kako se zoveš, srce?"
,,Nemam ime" Rekoh.
,, Nemaš ime?! A da te bacimo u vodu malo pa da se setiš?"
,, Pusti je, plače". Reče drugi mladić do njega.
,, Ne plačem zbog vas". Ljuto odgovorih.
,, Ostavio te momak?"
,, Ne, brat me naljutio."
,, Što ga nisi tukla, mala" Galamili su u glas.
,, Ona se nas ne boji" Reče jedan svetlokosi mladić.
,, Hoćeš mi da ga naučimo pameti?
Seli su na hrid i ja sa njima. Pričala sam im šta se desilo. Slušali su me. Njihov stil oblačenja govorio je da su ulični mangupi. Pocepane farmerice, kožne jakne sa milion srebrnih nitni. Kose kratke i duge, neuredne. Odudarali su jedino u pažnji prema meni, ili sam im se svidela, nesvesna koliko su opasni momci. Tada sam videla Borka i Sala kako prolaze pored nas. Tražili su me. Nisu smeli da stanu. Produžili su i ubrzo vratili. Nisam ni ja reagovala.
Moji novi prijatelji su bili opasni momci, ali sa srcem. Sale meštanin ih je odlično poznavao. Velike kavkađije. Ja sam normalno razgovarala sa njima. Na kraju su mi rekli da ih obavezno potražim ako mi se brat opet bude tako obraćao. Nasmejala sam se.
,, Neće, pokajaće se" Rekoh im.
,, Mi smo stalno kod Žanketa. Hajde dođi sutra na piće, ali obavezno dođi sa imenom." Šaljivim tonom me pozva nepoznati.
"Usput, ja sam Ivica, ovo je Verko, i Filip" Predstavi sebe i druge.
Nisam otišla na piće. Kada sam ih srela, nisu me prepoznali. Pevali su neke političke pesme i psovali. Jednostavno sam ih zaobišla.
Dejan me više nije napadao. Sale je dugo objašnjavao ko su momci sa kojima sam prijatelj. Nisam im prijatelj, ali ako su poverovali u to, bilo mi je drago. Dejanovim poniženjima je došao kraj.
Posle nekoliko godina smo prepričavali ovaj doživljaj i dugo se smejali. Oprostila sam. Nikada nisam bila ljuta toliko, da zaboravim da mi je brat od strica.
autor-Biljana Vićentijević
