Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 99. deo

~ Igra čežnje ~

●99.deo●

Rej P.O.V.

Xx: Pa Rej, dobar si ti posao ovde odradio.
Kaže mi sa malim smeškom na licu.
R: A ja.. i dalje ne znam... ko si ti...
Jedva sam pričao od bola koji me je presecao u predelu grudi. Tu me je ona kučka pogodila.
Xx: Ja sam Blek, a tebi treba moja pomoć ako misliš da preživiš.
Gledao sam ga zbunjeno teško disajući, te samo progutam knedlu u grlu i sklopim oči.
R: Šta ćeš mi uraditi..?
B: Izvadiću ti taj gadan metak, ali prvo moramo odavde da odemo.
Prišao mi je i prebacio me preko ramena, te me izveo i ubacio u kola.
R: Ne mogu... ja izdržati...
B: Izdržaćeš, vozim ja brzo.
Zabacio sam glavu na naslon od sedišta, dok je on zaista jurio autom po putu. Ubrzo smo došli ispred onog hotela gde sam pokupio Kejt.
R: Ne... ovde...
B: Ne brini se, idemo na zadnji ulaz.
Parkirao se iza hotela, te me poneo ka ulazu.
Sporednim liftom smo se popeli na sprat i ušli, pretpostavljam, u njegovu sobu.
Spustio me je na krevet, a zatim iz torbe izvadio noževe razne veličine.
B: Žao mi je, ali anesteziju nemam.
Gurnuo mi je veliku gazu u usta, te zagrejao jedan od noževa. Zagrejano sečivo je peklo i razaralo moju ranu i kožu oko nje, a ja sam od bola stiskao zubima onu gazu u ustima.
Mislio sam da će duže trajati, ali on ga je iz prvog puta izvadio.
Pljunem gazu i nakašljem se umorno dok me je on zašivao.
R: Zašto mi pomažeš? Zar ti nisi sa njima u timu?
B: Kada sam video šta si sve uradio, žao mi je bilo što te ranije nisam upoznao. Imaš mozak za celu ekipu, svaka ti čast.
R: Hvala..?
Zbunjeno skupim obrve gledajući ga kako pakuje svoje alate, te je ustao i otišao u kupatilo.
Izgleda da još uvek ima nade za mene i Kejt...

Leo P.O.V.

Šetkam se niz hodnik držeći ruke u džepovima i povremeno besno i zabrinuto izbacivajući nepotreban vazduh iz sebe.
Niko nije ni ušao ni izašao iz ordinacije gde se Kejt nalazi, nadam se da je u dobrim rukama. A i da nije, ona bi se izborila sa svim nevoljama koje je snađu.
Telefon u džepu mi zavibrira i ja ga istog trenutka izvučem, te pogledam u pristiglu poruku.
- Previo sam ga, u mojoj je sobi u hotelu. Ne sumnja ništa. Blek -
Vratim telefon u džep i besno stegnem pesnice.
Bacim još jedan pogled na vrata ordinacije, te trčećim korakom izađem iz bolnice i zaustavim taksi govoreći mu adresu našeg hotela.
Rekao sam da je pitanje života ili smrti, tako da je taksista nagazio na gas svom snagom trudeći se da ne izazove neku nesreću.
Ostavi me ispred hotela, a ja izjurim iz auta nespretno mu dajući novac za vožnju.
Krenem stepenicama i preskačući svaku treću brzo stignem do drugog sprata, kao i do Blekove sobe.
On je čekao mene ispred vrata, te mi klimne glavom kada mu priđem.
B: Budi što tiši, da ne pravimo probleme.
Potvrdno mu klimnem glavom i uđem u sobu zatvarajući vrata za sobom.
Tihim koracima priđem krevetu, pa mu tek onda ugledam lice.
Okrenuo se prema meni i šokirano me pogledao dok je nepomično ležao u krevetu.
Stegnem jako pesnice i kroz isto tako stegnutu pesnicu mu se sa gađenjem obratim.
L: Gade...