Fireproof

Chapter 5 - Night

Sedim u sobi u sobi sa svojim dosadnim bratomJeremyjem i odrađujem svoju kaznu, jer nisam znala da se ponašam prema njemu onako kako bi trebalo. Jeremy je moj brat od kako znam za sebe, imao je jako težak život, jer su ga roditelji ostavili pred sirotištem kao bebu i moj stric i strina su ga posvojili. Strina je za nekoliko godina nakon toga umrla i jedino su ostali stric i ovaj moj dosadni brat, kojeg imam ogromnu želju da zadavim. On je oduvek sanjao o tome da bude moreplovac i ne mogu da verujem da ga ta želja do dana današnjeg nije prošla. Po hiljaditi put mi priča istu priču o moreplovstvu i hoću da poludim. Pogledam na sat. Još samo dva sata i četrdeset pet minuta. Još samo toliko moram da ga slušam i onda će da ide na spavanje. Jesam li već spomenula koliko me nervira?

„..i vežeš uže kada dođeš do luke..“ bla, bla bla. Nemam pojma šta pričaš, Jeremy, zašto se uopšte trudiš? Nikada nisam imala ni želje ni volje da slušam tvoje moreplovske bajke, odustani više od toga.

„Everly, slušaš li ti mene uopšte?“ moram da priznam, da više volim svog brata od tetke, Lukasa. Tog dečka nisam videla godinama, ali mi je svakako draži od ovog praznoglavca, koji nema pojma ništa o životu.

„Ne.“ odgovorim hladno. Verovatno je i očekivao moj tradicionalni odgovor na postavljeno pitanje. Pored svog uha začujem tihi podsmeh.

„Everly, ti si tako glupa. Mogu da se kladim da se i dalje igraš sa barbikama i da je ona pošiljka što si dobila nova kolekcija lutki, nemaš nikoga u životu, osim onih tvojih prijateljica, koje su 2 a samo jedna od njih se dobra riba. Šta ti radiš u životu, uopšte? Nemaš posao, nemaš snove, nemaš dečka.“ Kunem se, da ću mu razbiti nos jednog dana. Muka mi je više od njegovih priča.

„Radije ću da nemam snove, nego da sanjam o moreplovstvu.“ Odgovorim već satima buljeći u plafon. Verujem, da još ni 5 minuta  moje kazne nije prošlo i ako traje kao čitava večnost.

„Onda nađi posao.“ Ti me savetuješ o poslu? O, ćuti, molim te. Ti, koji čekaš svoj red u redu za moreplovce. Smešno.

„Ne treba mi posao. Imam tek 20 godina, ima vremena.“ Svakako da ima. Neću da nađem svoj san i onda da godinama čekam svoj red da bih otišla u penziju. „Tebi posao treba više nego meni.“ Odgovorim prgavo.

„Onda nađi dečka. Imaš 20 godina a još si zelena i nevina. Ovde mi se ne izmotavaj da si mlada, stara si već.“ Zakolutala sam očima. Oh, ti dosado otporna.

„Imam dečka.“ Slažem, samo da bi prestao da mi svaki put kada dođe nabacuje na nos to, da nemam dečka.

„Naravno. Davida Beckama.“ Ruga mi se. Ta ružna gnjida mi se ruga a nikada neće razumeti moj život i moje izbore. Proklet bio. Podignem se i namrštim. Želim da ga zadavim. Sad. Odmah.

„Nemaš dečka, zato što si puna bolesti i raka u sebi. To objašnjava zašto si svakome odvratna.“ Počeo je da se smeje i ovoga puta mi je bilo dosta. Ustala sam sa kreveta i moja ruka se našla na njegovom obrazu. Puknulo je toliko snažno da je i mene   to zabolelo. Ruka je počela da mi gori i nisam verovala šta sam upravo napravila. Jesam li mu ja stvarno lupila šamar? Nikada još to nisam napravila. Istrčala sam iz sobe, bez razloga na to što treba da odradim svoju kaznu i zaključala sam se u kupatilo. Skliznula sam niz pločice i gledala sam u svoju ruku. Najviše me je bolelo to, što je to bila istina. U osnovnoj školi, kada sam tek saznala da imam rak, svi prijatelji su konstatno odlazili. I bila sam zaljubljena u Markusa, tadašnjeg savršenka, koji me je gadno odbacio nakon saznanja da imam rak. Nije više želeo ni čuti za mene. Nakon dugo vremena sam se ponovo zaljubila u Josha, koji me je podsmevao zbog moje astme. Sve se na kraju svodi na moje bolesti. Za sve su one krive.

„Everly, otvori mi vrata!“ mama dovikava sa druge strane vrata. Naravno da je već sve rekao, verovatno plačući. Ta ružna gnjida. Pronašla sam sebe kako plačem i čupam se za kosu.