Tamna ljubav 💘 - ZAVRŠENA ✔

40.

Thomas

Po povratku u stan srce mi je kucalo jače i brže. Mislim kako se polako, ali sigurno počinjemo vraćati na staro. Iskreno se nadam da ne griješim s tom misli. Ova večer je bila prekrasna i stvarno mi je puno značila. Značilo mi je to što je pričala sa mnom, nije me ignorirala kao sve prethodne dane. Najsretniji sam bio kada se smijala. Tada sam znao da ne griješim u ničemu. Ne griješim kada se ona smije. Želim je natrag više od ičega. Mrzim kada mi je tako blizu, a zapravo je tako daleko. Mrzim kada stoji pored mene, a ne mogu je primiti za ruku. Ne mogu je ni poljubiti. Mrzim to što spava sama u sobi, a volio bih da spava pored mene, samo da je mogu zagrliti. Želim je imati pored sebe uvijek, ali tako da je mogu dotaknuti i poljubiti kada god hoću. Želim je podragati po trbuščiću. Želim osjetiti naše dijete pod prstima, ali ne mogu kada mi to ne dopušta. Želim joj ljubiti trbuh. Želim joj šaptati na trbuh. Želim biti s njom i našim djetetom kako Bog zapovijeda.

„Hoćemo nešto pojesti ili?“ Okrenem se prema Heleni upitno je gledajući i čekajući njezin odgovor. Ona se na sekundu zamisli, a onda mi krene odgovoriti, no začuje se zvonjava moga mobitela pa zašuti. Izvadim mobitel iz džepa. Na ekranu zabljesne tata. Automatski pogledam u Helenu.

„Pričekaj sekundu, tata me zove.“ Kažem joj, a onda se javim. „Hej.“

„Sinko.“ Tatin glas s druge strane je zvučao pokislo. Odmah me uhvatila neka panika. Zabrinuo sam se.

„Što se dogodilo?“ Upitam preplašeno. Pogledam u Helenu koja je imala izbezumljen izraz lica.

„Baka se pogoršalo. Mislim da neće preživjeti do jutro. Bilo bi dobro kada bi došao.“ U srcu me probode pomisao da će umrijeti. Pomisao kako će mama biti shrvana. Ona nikada, otkad smo došli tu, nije napustila bakinu sobu.

„Krećem.“ Kažem, te prekinem poziv. Odložim mobitel na šank. Bijesno i uzrujano prstima protrljam oči.

„Što je bilo?“ Helenin glas je bio krhak. Bila je uplašena. „Kamo ideš?“ Na rubu suza je upitala. Pogledao sam u nju. Suze nisu bile na vidiku, ali u glasu joj se osjetilo kako će se svaki tren raspasti.

„Baka je na samrti. Tata želi da dođem.“ Ona potvrdno kimne glavom. Skrene pogled na šank.

„To znači da ću ja par dana ostati sama?“ Bojažljivo me pogleda. Skupim obrve. Ne mogu vjerovati da me to upravo pitala. Je li zato tužna i pokisla? Boji se ostati sama?

„Naravno da ne. Imaš tri i pol sekunde da spremiš najbitnije stvari.“ Sarkastično joj kažem. Na njezinom licu se odmah pronađe veseli osmijeh. Pričekam je da se spremi. Za deset minuta se vratila s vrećicom u ruci. Zbunjeno ju pogledam ne shvaćajući poantu.

„Nemamo nikakav ruksak.“ Kaže mi to kao da sam ga trebao kupiti. „Oh, usput spremila sam par tvojih stvari.“ Doda na izlazu iz stana. Zbunjeno podignem obrve.

„Zašto? Meni ne treba ništa.“ Siđemo do auta. Ona me prijekorno pogleda.

„Dobro, onda me samo probaj nešto pitati da ti dam!“ Zaprijeti mi kažiprstom. Ljutito uđe u auto. Nasmijem se na njezin slatko-ljuti izraz lica. Slatka je kada se ljuti zato je volim u svakakvim raspoloženjima.

„Otkad ti je baka bolesna?“ Propjeva nakon petnaest minuta šutnje. Otkad je ušla pravila se da je ljuta. Očito nije mogla dugo izdržati.

„Oduvijek, valjda. Iskreno ne znam, samo znam da joj se prije tri godine pogoršalo zato smo i došli ovdje.“

„Žao mi je.“ Prošapće. Položim svoj dlan na njezin udijelivši joj kratak osmijeh.

„Znam.“ Nakon toga više nismo pričali. Dugi put je bio pred nama. Od Splita do Osijeka. Helena je zaspala i prespavala cijeli put. Pogledao bih je tu i tamo. Bila je slatka čak i dok je tako pogrbljeno spavala. Sve bih dao da mi oprosti i da počnemo ispočetka. Napokon smo stigli. Parkirao sam u bakino dvorište. Helena se trgnula na kreštavi glas moga brata koji je izjurio iz kuće čim je čuo auto.

„Hej, mali!“ Izađem iz auta. Čučnem kako bi mi se Charles mogao baciti u zagrljaj. Snažno me stisne za vrat. Nedostajalo mi je ovo malo čudo. Otvorim oči i ugledam kako mi se tata približava. Odvojim se od Charlesa. Helena je izašla iz auta ostavši stajati kao ukopana pored auta.

„Sinko!“ Raširio je ruke primivši me u čvrsti zagrljaj. Nisam ga vidio pola godine, ako ne i više. Nedostajali su mi, priznajem. Odvojim se i od njega. Pokažem na Helenu.

„Tata ovo je Helena, moja..“

„Prijateljica! Helena, drago mi je!“ Preduhitri me. Prijateljica. Trebam li se uvrijediti? Znam da joj treba vremena, shvaćam to, ali boli kada govori na taj način kao da ne nosi moje dijete.

„Archie, drago i meni.“ Preokrenem očima kada se Helena osmjehne naglasku moga oca.

„Oprosti mu na par grešaka. Pokušava što bolje pričati hrvatski.“ Helena opušteno mahne rukom.

„Ma sve pet, uopće mi ne smeta.“ Čučne tako da je sada u ravnini s Charlesom. „Mene više zanima tko je ovaj mališan?“ Pruži ruku Charlesu koji je zagrlio moju nogu i ne pušta me.

„To je Charles, moj mlađi brat. Reci bok Heleni.“ Čučnem i ja, te ga zagrlim oko nogu. Gledao ju je ne mrdajući. Nije ju htio ni pozdraviti. Helena spusti ruku potišteno. Charles se trgne kako bi mi šapnuo na uho.

„Jako je lijepa.“ Nasmijem se iskreno.

„Znam.“ Odgovorim mu.

„Hajde, djeco unutra. Mama spekla kolače.“ Helena i ja se podignemo iz čučnja. Pogledam u Charlesa.

„Hajde pokaži Helenu mami.“ Kažem mu. Helena me ošine pogledom na što joj ja namignem provokatno. Ona mene provocira pa ću i ja nju provocirati. Charles polako dođe do Helene pruživši joj ruku. Ona mu se slatko nasmije prihvativši njegovu ruku. Tata me pogleda ispod oka.

„Prijateljica kažeš?“ Nasmijem se. Prebaci ruku preko moga ramena, te se zajedno uputimo u kuću.

„Ne kažem ja, stari. Ona kaže.“ Ispravim ga. Uđemo u kuću. Majka me zatekne. Dođe do mene bacajući mi se u zagrljaj.

„Došao si, sine!“

„Naravno da jesam, mama.“ Prođem rukama po njezinim leđima u znak potpore.  „Jesi upoznala Helenu?“

„Jesam, Charles me upoznao. Divna si, dušo.“ Helena se na njezine riječi zacrvenjela. Volim je gledati sramežljivu i izbezumljenu. Totala suprotnost od onoga kakva je sa mnom.

„Gdje je baka?“ Upitam mamu. Pokaže mi kažiprstom sobu. Pogledam u Helenu. Primim je za ruku povlačeći je za sobom. „Dođi. Želim da je upoznaš.“ Povučem je do vrata. Pokucam. Malo odškrinem vrata sobe. Baka me pogleda.

„Sine!“ Uzvikne radosno. Ležala je na krevetu bespomoćno. Ušao sam polako u sobu vodeći Helenu za ruku.

„Želio bih da nekoga upoznaš. Ovo je Helena, Helena ovo je moja baka Ankica.“ Baka joj pruži ruku, a Helena ju prihvati.

„Drago mi je upoznati te. Prekrasna si.“

„Hah, hvala.“ U sobu utrči Charles. Dotrči do Helene. Primi je za nogu krenuvši je  povlačiti za majicu.

„Dođi vidjeti moju sobu!!“ Helena me pogleda čekajući moj pristanak. Kimnem glavom u znak da može ići. Prije nego je izašla iz sobe okrenula se prema mojoj baki.

„Bilo vas je lijepo upoznati.“ Uljudno se pozdravila s njom. Napustila je sobu, a kada smo ostali sami baka i ja rukom mi je pokazala da sjednem pored nje na krevet.

„Čuvaj je, sine.“ Zakašljala se par puta. „Čuvaj takvo blago.“ Opet je imala napadaj kašlja. Zabrinuto se krenem ustati kako bih joj dodao čašu vode s ormarića, ali njezin stisak oko ručnog zgloba me spriječi. „Moje vrijeme je došlo, sine. Drago mi je što sam te vidjela, sine. Zadnji put.“ Polako je sklopila oči. Njezin stisak oko moje ruke je olabavio. Ispustila je zadnji izdah. Stigao sam na vrijeme. Taman da se pozdravim s njom jednom zauvijek.