Between good and bad boy

Poglavlje 14

Ponovo s' njim izmedju cetiri zida. Samo nas dvoje, poljupci prste na sve strane. Od usana do stopala , pa natrag. Odeca je po podu razbacana, prsti umesani medju vlasi kose, a disanje isprekidano, skoro i necujno. Mi kao igraci plesemo ispred kamina, uz zvuk muzike koje je nase srce proizvodilo i pucketanje vatre. Negove ruke na mojim kukovima, dok su moje ruke prezauzete milovanjem njegovog lica , vrata i kose. Doza njegove ljubavi mi se ubrizgava kroz vene, dolazi do srca, pa se grana i do najmanjeg nerva u mom telu. To je ono sto sam cekala, tako dugo. Da ga opet zagrlim, milujem, poljubim. Cetiri slova njegovog imena stoje zakljucana na mojim usnama, lutaju mi mislima, odakle nikada nisu ni izlazila. Zelim da ga prekorevam, kaznim ili pak odgurnem od sebe. Ali, ako bih to uradila, samo bih sebi nanela jos veci bol. Posekao me je, ranio, umalo ubio, ali sve to padne u vodu kada me samo nezno pogleda, bez izgovorene reci ili dodira. Jos uvek nisam srela coveka koji je dobio bitku protiv svog srca. Necu se boriti protiv onoga sto osecam, vec cu se samo lagano prepustiti.

*~*

“Ti i ja, moj stan veceras u 19h.”

Bacila sam pogled na sat na levoj ruci, koji je otkucavao 17h.

“Sranje, imam samo dva sata.” - ciknula sam, a zatim otrcala do ormara. Srce mi je uzasno udaralo na njegov glas preko telefona. Zvucao je tako zvanicno. Strasno mrzim kada uporno hoce nesto da dobije. Na njihova pisma nisam odgovorila, jer sam zelela da vidim koji ce sledeci korak da preduzmu. Zelela sam da se ovom koji me ceka veceras bacim u zagrljaj istog momenta kada sam videla njegovo ime na papiru, priznanje, iskrena osecanja, kao i reci koje sam zelela da cujem. Ali sam se suzdrzala. Cutala sam, krila se i cekala. Cekala, njihove sledece korake. ON nije odustao. Toliko mi je ulio nadu, da sve sto je bilo, nije bilo uzalud. Veceras zelim da izgledam lepo. Zelim da se spremim samo za njega, da uziva u mom izgledu, mom pogledu, mozda poljupcu ili necem visem.

Iz ormara sam izvukla malu crnu haljinicu, onu u kojoj me je prvi put upoznao i onu koju je samo on skinuo.

Kosu sam podigla u pundju, na lice sam nanela malo pudera kako bih priklila bledo lice i podocnjake od nespavanja. Na obraze sam stavila jako malo rumenila, a na trepavice maskaru. Sasvim malo sminke, onako kako sam preferirala.

Obula sam crne, kratke, kozne cizmice, obukla mantil, uzela tasnu, i u nju stavila poklon koji je jos odavno trebao biti njegov.

“Majko, idem.”- rekla sam joj na izlazu, s' ciljem kako me ne bi zadrzavala raznim savetima, koje ce moje misli odbaciti, a srce sasvim zasigurno nece poslusati,i kako mi ne bi trosila vreme. Jos jedan pogled na sat, 18:30h. Dovoljno vremena do njegovog stana.

*~*

Nasla sam se ispred ulaza, dok je srce pretendovalo da iskoci iz grudi. Pozvonila sam na vrata, uzdahnuvsi duboko. Ubrzo se ispred mene stvorio on. Kosa mu je bila razbarusena, nije imao bradu, na sebi je imao pantalone, kosulju i sako iz kog je virila bela svilena maramica.

“Dosla si.”- razvukao je osmeh pokazajuci zube, a zatim me privukao u zagrljaj, udisajuci moj miris. Glava mi je bila zarobljena izmedju njegovog ramena i vrata odakle sam udisala njegov miris koji je sirio moje nozdrve, omamljujuci me polako.

“Zayn ne mogu da disem, stegao si me.” - tek kada sam se oglasila posle par minuta, posto je njegov zagrljaj bio jaci, pustio me je, pozivajuci me da udjem. Mogu priznati da sam mogla da biram , izabrala bih da onako ostanem zagrljenja izpred njegovog ulaza ceo zivot. Ali, nisam mogla da biram, jedino sto mogu jeste da usmerim sebe ka tome.

Dzentlemenski je skinuo moj mantil i odlozio ga na civiluk sa strane.

“Da li mi verujes?” - upitao me je, a zatim pruzio ruku.