19.04.2018. - 24.08.2019.
Doni. moj Donko, snežna pahuljica,
predonja i mačak u čijim očima
se život ogledao.
bio je star godinu dana
i četiri meseca.
sećam se dana kada je
bio tek rođeno mače,
dana kada je skakao,
rušio stvari,
leteo od ormana do ormana,
penjao se na garnišlu iako nije smeo,
jurio se sa braćom i mazio u mojim krilima,
preo i bio srećan.
da sada mogu
dala bih sve samo da skoči
na gornje delove kuhinje
pa i na tu garnišlu,
neka se i polomi, samo da je
on još uvek ovde.
otišao je.
prerano.
nije trebalo ovako da se završi.
trebao je da napuni petnaestak godina,
da bude debeo, ofucani mačak
sa salom na stomaku
koji jedva hoda
i da imamo brda uspomena iza sebe.
zašto mu se život završio
u trenutku kada je tek počeo?
zašto je otišao u večni život
daleko od nas,
gde ne mogu da ga zagrlim
i da znam da će tada
sve da bude u redu?
bio je srećan, jeo je,
igrao se, mazio.
najednom, prestao je da jede,
počeo je da povraća, dehidrirao je,
kolabirao, potpuni kolaps,
nekoliko teških udisaja, trzanje i dva izdaha.
završeno je.
pred mojim očima,
na mojim rukama.
otišao je sa otvorenim očima,
dajući mi znak da će uvek
gledati odozgo na nas.
oprostili smo se.
iako nije razaznao gde se nalazi,
iako je bio na korak od smrti,
znam da me je čuo.
znam da je čuo
koliko je voljen bio,
koliko je hrabar i ogroman
borac bio.
čuo je i znao je da će umreti
sa ljubavlju u srcu i da će se o njemu
pričati sa osmehom na licu,
da je ostavio uspomene
iza sebe vredne sećanja.
neću zaboraviti nikada
taj mjauk sreće koji je ispustio
u transporteru kada je išao
kod veterinara jer je video okolinu.
boli, suze liju i ne prestaju.
da sam barem mogla
da učinim nešto,
da mu pomognem.
osećala sam se bespomoćnom
i krivom,
i verujem da ću se uvek
osećati tako.
znala sam taj pogled u njegovim očima.
organizam mu se borio od bolesti,
pokušavao je,
ali odustao je.
pogled mu je bio prazan
i bez onog života
kog je uvek imao u njemu.
isti taj pogled sam videla
u očima moje bake
pre nego što je preminula
i to će me podsećati sve vreme
da nisam mogla ništa da uradim.
verujem da i sada trčkara
među nama iako ga ne možemo videti.
možda i baca stvari na mene
jer ronim suze,
ali ne obećavam da mogu da prestanem.
nije zaslužio to.
nije zaslužio da ode prerano.
neiživljen.
nije fer.
život je prema njemu bio okrutan.
možda je i pakao bio prepun,
a raj prazan,
pa je Bogu trebao anđeo.
upalila sam mu sveću,
da ima svetla u tami
kroz koju je prošao.
sahranjen je sa cvećem
i poslednjim zbogom.
panleukopenija.
slična kao leukemija,
poznata i kao mačja kuga.
ne znate kada napadne,
iz čista mira.
ostavili su me u ne znanju
i nikoga nije bilo briga,
nikoga sem mene i njegove braće.
nije mogao da se izvuče.
bio je u teškom stanju.
nisam ni primetila to na njemu,
a da mogu uradila bih sve
da se vratim nazad
i promenim sve.
životinje su krhka bića,
često ostavljeni na ulicama
od strane zlotvora,
bez doma i nekoga
koga mogu tako da zovu.
bio je moj dom
i ja sam bila njegov.
bio je spašen.
živeo je srećno,
ali nedovoljno dugo da proslavimo
njegov drugi rođendan.
pa kako da pogledam datum
kada im je rođendan,
znajući da on nije tu?
nemam osećaj kao da je otišao.
tu je, ovde je,
znam to, samo ga ne vidim.
i Doni moj i Romeu nije dobro,
sada znam šta da radim,
neću napraviti istu grešku,
pokušavam da ga spasim,
ali nemoj od njega da tražiš
da ti se pridruži,
ne mogu da podnesem još gubitaka.
kažu da je bolje tamo gore,
ali kako ja to da znam?
kako da znam to kad nam nedostaješ,
ostali te traže,
mjauču za tobom
kako si nam okrutno oduzet.
bolelo te je,
mučno je bilo gledati te
kako odlaziš i znati da ne mogu
da uzmem magični štapić
i vratim te nazad.
počivaj u miru, anđele mali.
večna kuća ti je gore
i uvek ćemo te čuvati u srcima.
*vama koji ovo pročitate želim da obratite pažnju, brinite o njima, vodite ih kod veterinara, čuvajte ih. ne znate šta sutradan donosi. ne znate šta se odjednom može dogoditi.
ne žive večno, ali su tu kao vaši prijatelji, vaša porodica. nisu vas izneverili pa nemojte ni vi njih. ulepšajte im život, spasite nekoga sa ulice, omogućite im nešto sa čime će moći da odu a vi ćete znati da su otišli sa ljubavlju u srcu, srećni. njega sada više ništa ne boli a mene boli kao nikada do sada. kao što mi je tada jedna devojka kod veterinara rekla, plakala sa mnom i izgrlila me: "moraš naučiti da živiš sa boli u srcu. i znam da boli, ali vremenom će proći. otićeće na bolje mesto gde ga ništa neće boleti i gledaće na tebe svakoga dana. žao mi je mnogo."
i znam sve to.
svima je žao.
ali ga to ne vraća nazad.
23. 07. 2018. - 26. 08. 2019.
Romeo/Žule/Žuća
mačak bez oka,
kojeg su mu neki idioti isterali,
koji je stajao na suncu
sa niskom temperaturom
blizu veterinara.
uzela sam ga kod sebe pod jaknu
u naručje onakvog malog
kao loptica.
stavila sam ga između
dve flaše vrele vode
i grejala dok mu se temperatura
nije uzdigla,
pričala sa njim
i hranila ga na flašicu.
nekoliko dana je živeo
ispred vrata ograđen,
dok kasnije nije pobegao.
tražili smo ga svuda,
dok ga moja majka nije videla
sa prozora u žbunu kod crno-belog mačka,
Tomasa, njegovog najboljeg druga.
imao je običaj da reži na svakog
ko mu pokuša ukrasti hranu,
grebuljao je na tvrdu površinu
svaki put kad je bio ljut,
udarao je magnete na frižideru
i bacao ih i mazio se 24/7.
(za razliku od Donija kod koga ste mogli zateći stan prevrnut na glavačke)
ipak, nije bio dovoljno jak,
nije uspeo da se izbori sa bolešću.
pokušala sam da mu pomognem,
ali samo sam mu približila
neizbežnu smrt
i pretvorila je u pakao.
bolelo ga je koliko i Donija,
ali Doni je umro polako i tiho.
Romeo je preminuo
u najgorim mukama,
vrišteći od bolova,
prevrćući se,
mjaukajući
i teško dišući.
trzao se, prevrtao,
na trenutak prestao da diše,
onda ponovo trznuo,
opustio i mislila sam da ima nade,
mislila sam da je to neko čudo
i da je uspeo, ali nije.
stao je i nije se više pomerio.
vrisnula sam na sav glas
i drmala ga,
ali nisam ni njega uspela
da sačuvam.
ostali nisu zaraženi.
te krike ne mogu
da izbacim iz glave.
mazila sam ga i rekla sam mu
da će uskoro sve da prođe.
nisu zaslužili tu patnju
i tragediju.
Žule se borio svim silama
i na kraju samo prestao
jer je znao da tamo gde ide
nema boli i da više neće
osećati ništa.
žao mi je.
kako je roditelju kada izgubi dete,
isto tako se osećam.
imala sam odgovornost
prema njima, gledala sam ih kako rastu
i učila ih kako da jedu iz ničije,
da nuždu obavljaju u pesku,
da se igraju sa lopticama,
da ne skaču na ikonu Svetog Đorđa,
baš kao što roditelji čine.
sećam se kada mi se sa peći
penjao na ruke skroz do vrata,
tako da mi je njuškao obraze
i tim vlažnim nosićem upućivao
koliko me voli.
to neću imati priliku
da više ikada osetim.
"zbogom nije zauvek.
to samo znači da će mi
nedostajati dok ih
ne vidim ponovo.
zato što je to obećanje mira,
pronaćićemo jedni druge ponovo." 💔
*ponovo kažem brinite o njima, učinite sve da imaju nešto što će pamtiti. pišem ovo jer su zaslužili da drugi znaju ko su bili, hrabri, čistog srca, mali đavolci, ali prvenstveno najbolji prijatelji💛
. . .
dok god ste živi među uspomenama, dok god pričamo o vama, niste otišli. još uvek ste tu, postojite. znajte da ste onda besmrtni. i posle 4 meseca, tuga ne prolazi za vama, anđeli moji najmiliji.
nadam se da ste mi oprostili i da ste pronašli prijatelje gore, možda čak i Donny svog batu koji je preminuo na rođenju a Žule svoju pravu mamu, čiju sam ulogu očajno pokušala da preuzmem.
volim vas.
i kao i obećanje koje sam vam dala,
voleću vas i kada vas
svi zaborave. 💛
(nikada ih nisi zaboravila, ali boli skoro više i nema. vreme leči sve te rane. iskreno, nisam ni pročitala ovo sada jer nemam snage, znam koliko je tužno, zaplakala bih ponovo. tu devojku više nisi srela, a nisi ni zaboravila. ostale macike su dobro :) i imaš dva psa. koja bi bila tvoja reakcija da to saznaš? ovo je bila jedna ogromna prekretnica u mom životu)
