tamo na toj klupi,
u dečijem parku,
u tmurnoj noći,
ostao je deo mene
koji je zauvek odneo on.
deo mene koji je bio
uplašen, stidljiv,
pun nade, spreman da voli
bez obzira na sve.
posle njega ostala je
samo praznina,
ali da bih
ispunila tu prazninu,
usledilo je
samopouzdanje, ambicija,
divljina u meni,
nastupila je nova ja.
osoba željna promene,
zabave, dobrog provoda
i pića uz najbolje prijatelje.
osoba koja nije marila
koji dečko dođe i ode,
jer posle njega niko
nije bio dovoljan.
tužno je to kako se
posle određene osobe
promenimo iz korena
toliko da ne prepoznajemo
osobu koja je nekada stajala
iza ogledala.
toliko da ne prepoznajemo osobu
koja nas je dovela do ovog stanja
i onda ostavila,
pa je nju nasledila druga osoba,
potpuni kontrast očekivanog.
ljudi koji su ušli u moj život
neće poznavati tu osobu,
i ne znam da li je dobro
što mi je za to drago.
neće znati da sam ranjiva.
neće gledati moje suze.
neće znati ko sam bila pre.
znaju me sada.
i to je jedino bitno.
sadašnjost.
nakon njega.
jer od sada znam svoju vrednost.
znam ko sam ja.
(ne znaš crna ti ništa. evo sad si gore nego što si ikad bila, pa neki debil ti nije ni najmanji problem. to bi sad bio pozitivan problem zapravo)
