Kasno letnje popodne. Vrelina popušta. Soba mi je zamračena, slušam stare balade i držim otvoren dnevnik. Ispisan je do zadnje stranice, pun čudesnih tajni, doživljaja, zabluda. Brzo ga sakrih ispod kutije za cipele.
Potreban mi je vazduh i prostor.
Navukoh isečene pantalonice, belu majicu. Zavezah kosu u rep. Na bicikli mi je vetar mrsi i unosi u oči.
Po ko zna koji put ovog leta vozim do jezera, udaljeno osam kilometara. Zove me mirna, zeleno plava voda, uzani putevi sa savijenim tužnim vrbama. Miluju me po obrazima. Uživam u njenim dodirima, čak i zatvorim oči.
Imam svoje mesto gde sedim, ribari navikli na mene. Bešumno prilazim vodi, da ih ne dekoncentrišem. Veoma su sujeverni. Sednem na suvu ispucalu zemlju, obavijem kolena rukama i posmatram ispred vodu. Dve rode stoje na malom ostrvu u sredini jezera. Slabi talasi zapljuskuju obalu i sav nemir u meni taj jednak ton smiruje. Skinula bih se da zaplivam, ali ribari bi me uhvatili u mrežu.
Oči su mi kao voda, pomalo mutne u dubini. Ustadoh, nađoh dug štap.
Merim svoje misli, upade u vodu skroz i ruka do lakta. Štap dubinu ne izmeri.
Umih se, patike mokre. Leto je osušiće se do kuće.
P.S.-Sve dubine u nama ne možemo izmeriti. Svakog dana je sve dublje i dublje.
Autor
Biljana Vićentijević
