Stiže njena poruka... Pročitam ju i steže me oko srca jer traži nemoguću misiju. Ali ona to zaslužuje. Ona zaslužuje biti sretna, a ja ću biti njena karta za sreću, obećavam sebi.
Mogu ja to, molim se u sebi da uspijem u tome. Opet uzimam mobitel i pročitam njenu poruku:
Marko,
ti si navikao da te svaka te voli i bude uz tebe, ali ja nisam žena za jednu noć i nikada to neću biti. Ja sam žena za zauvijek i neću imati spolne odnose s nikim prije braka. Ja jesam staromodna, ali takva sam. Drugačija. Svoja. Ako to ne možeš shvatiti, bolje me ostavi dok nije kasno da se dogodi još veće sranje nego što je sad.
Anita
Ne, nema šanse da ju ostavim. Ona je moja. Bit će moja samo moja. Dok mi mozak radi pišem joj poruku:
Anita,
molim te, moramo se vidjeti. Pristajem na sve, samo budi uz mene! Nećeš se pokajati, obećavam ti. Moramo se vidjeti. Ponavljam ti, sve će biti kako ti želiš, obećavam ti.
Znam da zvučnim očajno, ali ne mogu bez nje. Ona je moja, moje sve najbolje u životu što mi se desilo. I ne, neću ju pustiti. Neću ju prevariti.
Čvrsto to odlučujem, a vrag će se poigrati sa mnom i uništiti mi sve snove. Dok provjeravam na mobitelu je li ima koja poruka, gledam u njenu sliku i pomišljam kako bih uz samo jedan pokret svukao svu odjeću s nje i napravio ju svojom. Bila bi tada zauvijek moja.
Koji sam bolesnik, samo o tome mislim! Moram se smiriti ili ću poludjeti. Ona je zaslužila sve najbolje, a ne mrvice koje pružam drugim djevojkama s kojima imam samo običan sex i ništa više. Bez emocija.
Dok tako razmišljam, stiže mi njena poruka:
Marko, pristajem na to. Ali jedna greška i bit će gotovo, jedna greška i ubit ćeš me zauvijek.
Zapamti to. Imaj to na umu, molim te. Nemoj me povrijediti, životom te molim.
Vidimo se, dođi po mene noćas. Idemo na kavu, ne u tvoj kafić i ne u tvoj dom. Ne želim da se dogodi nešto što se desilo zadnji put.
Anita
Uf... dobro je. Prvi korak je napravljen. Sada ćemo korak po korak i skupa ćemo do savršenstva.
Bože, nisam normalan koliko sam upao u zamku i zaljubio se u nju! Jedva čekam da ju vidim. Večeras ću je poljubiti, iako na silu. Moram, potrebne su mi njene usne kao smrtniku na samrti, nada da će živjeti još barem pet minuta duže. Tako se i ja osjećam. Ona je moja Anita.
