Pokaži mi sebe

25

Ceo dan sam besna i na poslu sam morala da se kontrolišem da ne bih planula na nekog od mojih pacijenata. Slagao me je. Ne ljutim se što krije od mene da posećuje drugog psihologa, to mogu da razumem ali se ljutim za ovo.

Besna i nadrndana vraćam se kući i zatičem upaljeno svetlo. Gospodin je ovde. Uđem u kuću i zateknem ga sa jednom ženom.

- Stigla si – ustao je i krenuo ka meni.

- Mislila sam da ostaješ dva dana.

- I ja sam mislio. Dođi. Bruk ovo je Mendi Vilijams, moja devojka. Draga ovo je Bruk Dejvis – upoznaje nas.

Žena je ustala nervozno, obrisala dlanove o farmerke ni pružila mi ruku. Bila je nervozna, premršava, bleda da ne kažem ispijena i kontam. Ona je narkomanka, ili bivša narkomanka.

- Zdravo žao mi je zbog nesporazuma – podigla je ruku i šmrcnula kao da joj je to navika.

- Zdravo – pa u jedno sam sigurna. Dalton ovo ne kreše.

- Sedi molim te.

Sela je nervozno i počešala ruku pri tome otkrivajući dobar deo ruke. Uhvatila sam pogledom ubod. Ona nije čista.

- Da li si čista? – pitam je.

- Da, već sedam meseci. Dalton mi jen obećao posao ako budem čista šest meseci – pogledala je u njega pa se kao nasmejala.

- Tu ubodi na tvojoj ruci su sveži i šmrčeš.

- Ne, ubodi nisu sveži a to sa šmrcanjem mi je navika a i malo sam se prehladila.

- Znači ako se sad testiraš bićeš čista?

Pogledala je uplašeno u mene.

- Pa . . . da – laže.

- Bruk? – Dalton se namrštio.

- Čista sam, kunem se. Samo mi je trebao posao, samo to.

Vidim da je na ivici, ako je putovala sa Daltonom i provela dobar deo dana sa njim velika je šansa da nije stigla da uzme nešto, što je čini nervoznom.

- U redu verujem ti. Jesi li gladna? – nasmešim se.

- Nisam baš a i trebalo bi da krenem.

- Gde?

- Prespavaću kod prijatelja pa se sutra vraćam natrag, počinjem da radim.

- Rekao si ti možeš da prespavaš i ovde – Dalton joj kaže.

- Ne, ne nema potrebe, ne želim da smetam. Žao mi je ako sam napravio problem.

- U redu je – lažno se nasmejem.

- I čestitam na . . . – pogledala je u moj stomak.

- Na bebi – pomognem joj.

- Tako je. Idem sad.

- Ispratiću te.

Dalton je ispratio a ja sam glasno izdahnula. E budalo jedna.

- Jesmo li dobro? – pita me.

- Ne, molim te nemoj više da dovodiš narkomane u naš dom.

- Čula si da je čista.

- Pa da, ja sam glupa, ne viđam takve osobe nigde. Daltone izigrala te je. Jesi li video kako izgleda? Ona je okorela narkomanka. Takvim nema pomoći.

- Zaposlio sam je, želim da joj pomognem.

- Samo se nadam da nisi u finansijama. I ako si pobogu došao u kontakt sa njom?

- Sreli smo se sručajno u Čikagu pre tri meseca, bio sam ljubazan, pitala me je za pomoć i rekao sam da ću joj pomoći ako je čista šest meseci.

- I ti veruješ da je čista?

- Ne znam, ali . . .

- Shvatam ja da si u poslednje vreme na nekoj misliji „pomoći ljudima" ali ona te iskorišćava.

- Ne mogu je sad otpustiti.

- Postoje ljudi kojima možeš pomoći i oni kojima ne možeš, rekao si da je kao maloletna počela da koristi neke supstance, njoj ne možeš pomoći.

Vidim da mi veruje ali da se nada da grešim.

- Zakaži obavezno testiranje za svo osoblje, sama će nestati.

- Dakle veruješ da sam ispao budala?

- Dragi ja živim od ovog, da, namagarčila te je. Idem da se istuširam.

A ja još ljubomorna . . . e glupa ja i još gluplji on.

. . .

- Da li se još uvek jedeš? – pitam Daltona jer vidim da ulazi namršteno u našu spavaću sobu.

- Ne.

Spustim naočare i pogledam ga.

- Da, bila si u pravu. Zvao sa Burk i rekao joj da želim dokaz da je čista. Odjebala me je.

Nasmejem se na ovo.

- Drži se ti hotela, prepusti mene problematične ljude.

- Hoću – umorno se izvalio pored mene.

- Znaš . . . želeo sam da pomognem, uradim nešto korisno . . . moj psiholog kaže da će to pomoći mom samoisceljenju. Pomozi drugima.

- Ti već pomažeš, gradiš kuće, daješ stipendije, donacije . . . – legnem na njegovu ruku. Zajedno gledamo u plafon.

- Nisi se iznenadila za psihologa.

- Naleteo si na jednog od očevih mlađih prijatelja, znam od mog rođendana – priznam.

- Teško da ću od tebe nešto sakriti a?

- Teško – okrenem se i zagrlim ga.

- Ponosna sam na tebe.

- Ja trenutno nisam, osećam se glupo.

- Kako da pomognem?

- Možeš sa mnom u kupovinu.

- Šta ćemo da kupujemo?

- Auto.

- Aha – ima tri automobila.

- Utučen sam.

- Ok – nasmešim se i smestim udobnije.

. . .

Kako je Dalton imao puno posla za vikend, odveo me je kod mojih i vratio se natrag. A ja sam našla kad da dođem jer su moji bili u svađi a to znači da moja majka ne razgovara sa mojim ocem zbog njegovog pametovanja ili inteligentnog vređanja nekog, obično njenih prijateljica.

- Pa da se vratim ja kući ako smetam.

- Ne! – oboje su viknuli.

- Nisam te videla dve nedelje, sedi da jedeš – mama mi naređuje i odlazi u kuhinju.

- Koga si uvredio? – pitam oca.

- Lauru.

- Lauru pevačicu?

- Da.

- Okani se maminih prijateljica, znaš da ih ima svakakvih.

- Ne mogu ima tu mnogo toga za analiziranje – nasmešio se.

- Analiziraćeš ti večeras sobu za goste koliko ja vidim.

- Dušo . . . bar ću odmoriti.

Nasmejem se na ovo. Želim brak kakav imaju moji roditelji, vole se, svađaju se, ne razgovaraju jedno sa drugim ali nikad ne odlaze jedno od drugog. To je ono pravo.