Savršeno nesavršeni (Završena)

71. deo

Bez da mi kaže nešto pametno, ustao je, i izašao iz stana tiho, zatvorivši vrata za sobom. Nije ni pokušavao da me zagrli. Nije pokušao... uradio je isto ono što radi sve vreme. Odlazi.
Uvek odlazi kada mu se nađe neka prepreka na putu, vraća se, ili je zaobilazi. Ako sam bar nešto naučila u životu to jeste: ako se nađe veliki zid pred tobom, i nemaš kuda, probaj da ga ili slomiš, ili preskočiš.
To sam radila sve vreme. Ali moji putevi me nikuda daleko nisu odveli.
Ustala sam sa hladnog parketa. Primetila sam da više ne plačem. Prestala sam da plačem otkako je otišao. Odlučila sam se za rutinsko veče, koje sam imala nekada. Obukla sam se kao muško, navukavši preko glave crnu kapuljaču duksa.
Pozvala sam Ognjena da me sačeka ispred zgrade za par minuta. Ognjen živi blizu, možda dve zgrade od mene, a potrebno mu je da se spremi i da dođe mnogo manje nego meni.
Uzela sam puder i stavila ga u laganom sloju na lice. Moje crvene oči su me izdajale. To će Ognjen primetiti kada budem skinula naočare.
Pogledala sam na sat na telefonu.
19.48-taman.
On bi trebalo da je ispred zgrade za dva minuta.
Izašla sam iz stana.
Prošla sam pored Aleksejevih vrata, iza su se čuli glasni smehovi. Želela sam nakratko da sačuvam ovu tajnu od Ognjena ali sam shvatila da ću biti užasna drugarica ukoliko prećutim.
Odabrala sam se spustim niza stepenice i da, ovaj put, preskočim lift.

Ugledavši Ognjena, bez pozdravljanja i bezveznih priča, bacila sam mu se u zagrljaj koji mi je užasno bio potreban.
Udahnula sam miris njegovog parfema koji mi je brzo raščistio misli.
O: ,,Šta se desilo?"
Upitao je, uzvraćajući mi zagrljaj.
J: ,,Samo ćuti sada malo i grli me da bi me prošlo."
O: ,,Neko sranje, zar ne?"
J: ,,Toliko ih ima, da ne znam od kog ću da počnem prvo."