Život u petoj brzini

Marko / prošlost

Sedeo sam u autobusu naslonivši obraz na hladno staklo. Posmatro sam svoj odraz na iskrivljenoj površini i nisam prepoznavao osobu koja mi je uzvraćala pogled. Crna kosa, neuredna i čupava, oči isto tako crne, vlažne i natečene, usne ispucale, izgrižene. Skorela krv prekrivala je ranicu na donjoj usni.

Moj otac je spavao na sedištu pored mog glavom naslonjenom na sedište ispred.

Selimo se.

Osećao sam kako se gušim, anksioznost mi je stezala ruke oko vrata.

Nisam želeo da ostavim svoj grad, kao ni svoje prijatelje.

Nikola i Stefan mi već nedostaju, ne želim da odem u Niš, hoću da ostanem u našoj staroj, oronuloj zgradi, ali znam da to nije moguće.

Od kada nas je moja majka napustila, otac se zatrpavao poslom, radio je dan i noć - noć i dan. Ja sam brinuo o kući, sredjivao, kuvao, da nije mene on ne bi ništa jeo i sigurno ne bi menjao odeću... Gubio je dane i noći zagledan u papire i tako potiskivao bolna sećanja.

Ja sam to radio na drugi način.

Noćima sam plakao da bih tokom dana uspeo da zadržim svoju tugu samo za sebe i nabacim lažni osmeh na lice.

Pre njenog odlaska bio sam odličan djak, učestvovao sam u školskoj predstavi, bio dobar sin...

Jednog dana majka je uplakana istrčala iz kuće, više se nikada nije vratila.

Sećam se da je uvek imala modrice po telu, a ja noćima nisam mogao da spavam od buke. I dalje imam košmare o tom danu kada je otišla. Otac se vratio kući, ponovo pijan. Čuo sam kako su vrata zalupala, znao sam šta sledi i nažalost, bio sam u pravu. Trenutak kasnije začuo sam vrisak svoje majke, mogao sam da zamislim kako je udara, kako joj se koža crveni, a zatim postaje modro plava. Stresao sam se od straha, ali nisam uspeo da sakupim hrabrost i izadjem iz sobe. Mislio sam da će prestati, uvek je uspevao da se zaustavi, ali sada je nešto bilo drugačije, nešto je puklo u očevoj glavi. Zidovi su veoma tanki tako da sam čuo kako je udara ponovo i ponovo. Njeni vrisci ispunili su moje biće i naterali me na plač. Na kraju nisam mogao više da izdržim, izašao sam iz svoje sobe i krenuo ka njihovoj. Vrata su se otvorila i moja majka, Aleksandra, istrčala je sva crvena i uplakana, pogledala me je pravo u oči, tiho promrmljala izvinjenje i otišla. Ušao sam u sobu rešen da se posvadjam sa ocem i da ga nateram da vrati majku. Hteo sam da vrištim, grebem i udaram, ali nisam mogao da se nateram na to.

Zatekao sam ga kako leži na podu dok mu je nož za otvaranje pisama virio iz noge, krv je kapala na pod i farbala glatko drvo. Nisam mogao da progovorim, knedla mi se skupila u grlu.

Prišao sam mu i pre nego što sam uspeo bilo šta da mu kažem on me je zagrlio, nikada me nije udario, ali nikada nije ni pokazao da me voli. Iznenadio me je ovaj zagrljaj, manje bih se iznenadio da mi je udario šamar. Tu noć smo proveli na tepihu pored njegovog kreveta.

Od tog dana potpuno sam se promenio. I pre toga sam se družio sa Nikolom i Stefanom, ali od tog trenutka smo postali nerazdvojni. Počeo sam da izlazim sa njima, noći smo provodili u kafanama, počeo sam da pijem... Pivo, viski, votka, nisam pravio razliku, pio sam sve dok ne bih zaboravio da mi je majka otišla, da sam ostao sam sa ocem, pio bih sve dok se ne bih izbezumio. Utapao sam svoju tugu u alkoholu, pokušavao sam da udavim bol u sebi, tako je bilo u početku... Posle sam prešao na gore stvari.

Počeo sam da gutam razne tablete, nisam obraćao pažnju na ono što konzumiram, voleo sam osećaj koji mi tabletice izazivaju u mozgu... Zbunjenost i opuštenost.

Popustio sam pred Nikolinim nagovaranjem i probao neke lake droge. U početku smo samo pušili vutru, a posle smo počeli da uzimamo i druge stvari, poput spida i ekstazija. MDMA je bila moja omiljena putanja za beg, osećaj euforije koji je donosila brisao je sve tragove tuge, makar na kratko. Upropastio sam se, ali nije me bilo briga, zaboravljao sam svoje probleme.

U početku sam sve to krio od oca, ali u poslednje vreme sam počeo lagano da se opuštam pred njim, za početak su to bile cigarete, nije ni primetio. Mislim da sam to radio samo da bih privukao njegovu pažnju, ali nije mi uspevalo, i to me je bolelo.

Jedina uteha u svemu bili su moji drugovi, podržavali su me u svemu. Kada bih se setio šta se dogodilo i upao u depresiju, nisu postavljali pitanja, samo su bili tu, davali mi podršku.

Kako bih se oraspoložio išli bismo u potragu za devojkama, to je bio još jedan ,,sport" kojim smo ubijali monotoniju.

Pokušavali smo da zavedemo svaku devojku koju bi ugledali. Mladje, starije, nismo pravili razlike. Uglavnom bih pronašao neku, ljubili bismo se neko vreme i onda se razišli, ja se ne bih sećao, ona se ne bi sećala, savršenstvo, a bilo je i dana kada bi mi se posrećilo. Odveo bih neku od njih, uglavnom polupijanu srednjoškolku, u krevet, nisam voleo da ih iskorišćavam, ali uglavnom nisu imale ništa protiv, moglo bi da se kaže da su one iskorišćavale moje telo, a ne obrnuto. Uživao sam u tome. Šta drugo da radi sjebani srednjoškolac kome je majka pobegla i ostavila ga da se brine sam o sebi?!

Radovalo me je to što sam jedini u našoj maloj grupi imao seks, Nikola i Stefan još uvek nisu doživeli zadovoljstva telesnog uživanja. Okej prestaću sa filozofiranjem, izvinite.

Nasmešio sam se kada sam se setio ovoga.

Sada će sve to nestati, novi grad, nova škola, nova okolina, nova kuća, novo društvo, nove devojke. Mislim da je vreme da se i ja promenim, vreme je da se pojavi novi Marko. Prestaću sa svim glupostima, prestaću da pušim i pijem, neću više uzimati tablete kada me obuzmu mračna osećanja. Pokušavam da ubedim sebe.

Jedna suza mi se iskrala iz oka dok smo izlazili iz grada.

Začuo sam automobilsku sirenu, provirio kroz prozor i pogledao pozadi.

Video sam Nikolu i Stefana kako voze nečiji auto, najverovatnije su ga ukrali.

Mahali su mi i dovikivali.

,,Srećan put! Uživaj! Nemoj da se uobraziš! Nedostajaćeš nam!"

Osmeh mi se raširio licem, pravi su prijatelji, mnogo će mi nedostajati, siguran sam, već mi nedostaju iako još uvek nisam stigao u svoj novi dom.

Obećali su da će me posetiti tokom letnjeg raspusta, jedva čekam.

Biće to nezaboravan raspust siguran sam u to.

Suze su mi kapale niz nasmejano lice dok sam gledao kako se udaljavamo od njih.

Tok misli mi je prekinuo vrisak žene koja je sedela nekoliko mesta dalje od mene. Podigao sam glavu i pogledao u nju. Video sam čoveka kako je udara, njen obraz se zacrveneo, suze su joj potekle, pala je i udarila glavu. Zacrveneo sam se od besa, previše me je podsetilo na moj život.

Počeo sam da se tresem, mrak mi je pao na oči, svaka razumna misao mi je nestala iz glave. Ustao sam, prišao čoveku i odalamio ga pesnicom u glavu. Sledećeg trenutka sam se našao na podu autobusa dok mi je krv kapala iz polomljenog nosa.

"Jednostavno ne možeš da se držiš dalje od nevolja," rekao bi Stefan sada. Nasmejao sam se uprkos bolu. Čovek koji me je udario pogledao me je kao da sam lud.

"Šta se ceriš mali majmune?"Upitao je besno.

Nastavio sam da se smejem i da ga ignorišem. Pošao je prema meni podigavši kišobran da me njime udari, tada sam se stvarno uplašio. Autobus se naglo zaustavio tako da se moj napadač zateturao, vrata su se otvorila i policajci su ušli unutra. Uhvatili su čoveka, stavili mu lisice i izvukli ga napolje dok je on besno vrištao. Nasmejao sam mu se u lice iako mi se srce kidalo od tuge. Bolna sećanja ne nestaju tako lako.