Nakon što se začulo zvonce otvorio sam ulazna vrata.
-Ja sam Luiza.
Pogledao sam devojku. U kasnim dvadesetim. Brazilka sa uočljivim latinoameričkim crtama lica, na kojem je bio ogroman osmeh. Delovala je toplo i nežno. Sveukupno gledajući bila je prelepa. To sam protiv volje morao da priznam. Nisam ja imao ništa ni protiv Roberte koja je već dugo radila kod mene. Najavljivala mi je ona još davno da će da ode da brine o svojim unucima. Molio sam je da ostane još malo, pa onda opet još malo.
Imala je razumevanja za moju tešku situaciju. Samohrani otac, sa dvoje male dece. Starijim sinom Martinom i mlađom ćerkom Monikom. Roberta se našla baš u potrebnom trenutku kad su deca ostala bez majke. Meseci su prolazili a ja nikako da nađem Roberti zamenu, a iskreno da vam priznam, to nisam ni želeo. Nije bilo baš sve idealno, ali bez Robertine pomoći u kući, sve bi bilo mnogo teže. I dalje sam morao da gubim dosta vremena sa decom jer su oboje krenuli u školu, a pored toga tu su bile i razne vanškolske aktivnosti.
Videla je Roberta da ja zanemarujem njenu molbu da je pustim da se posveti svojoj deci. Kako da je pustim kad su meni moja deca važnija od njene. Priznajem da nisam bio svestan šta će me zadesiti kad je ona otišla. Moj život je postao katastrofa u svakom pogledu. Prestala su druženja sa prijateljima, bilo kakvi drugi izlasci. Voziti decu u dve različite škole, posle ih vraćati, a onda opet sina voziti na bezbol, a ćerku u muzičku pa na balet.
Posao mi je počeo toliko da trpi od tog pustog seckanja da ni jedan poslovni sastanak nisam mogao ugovoriti sa sigurnošću, jer se uvek nešto iznenada dešavalo, naravno u vezi dece. Ili bi pravila neke probleme u školi, ili bi se nekako povredili, šta bi meni preostalo nego da ostavim posao i da trčim da to sređujem. Moji šefovi su me počeli gledati sve mrskije. Znao sam da mi se ne piše dobro i da je samo pitanje trenutka kad ću i posao da izgubim. Ne smem ni da zamislim šta bi se tada desilo.
Ja sam po struci advokat. Posao je veoma odgovoran, nekad su u pitanju i ljudski životi. Da li će neko živeti zajedno ili ne, ili zaglaviti u zatvor ili ne. Sve je to zavisilo o mojoj sposobnosti i naravno mojoj koncentraciji. Posao je zahtevao da mu se potpuno posvetim i misaono i vremenski, zbog toga mi je bilo veoma važno da imam sigurna leđa, da mnogo ne razmišljam šta mi se u kući tokom dana dešava.
Svi od mene očekuju da budem na poslu savršen i šefovi i stranke koje su to dobro plaćale. Ranije sam u porodičnom životu kako tako održavao privid ravnoteže, sada znam da sam namerno zatvarao oči pred problemima, posao mi je bio najvažniji sve ostalo mi je bilo u drugom planu. Zarađivao sam, plaćao sve troškove, zar to nije dovoljno? Koliko sam bio u krivu shvatio sam kad sam ostao sam. Sam sa svojom decom. Od nekog harmoničnog života nije bilo ni trunke. Shvatao sam da sam potreban deci, da budem pored njih, da se igramo zajedno, da ih vodim u šetnje, da im organizujem rođendane kao što imaju i njihovi drugari.
Ali kada? Zbog posla nisam imao ni sata, a kamo li dana slobodnog. Odjednom sam svojoj deci postao i tata i mama, a ja na tom planu nisam imao nikakva iskustva, čak ni kao tata. Sramota me da to priznam, ali šta da radim? Situacija je postajala sve kritičnija, ovako kako je bilo nije valjalo ali me prava katastrofa tek čekala. Bio sam potpuno izbezumljen. Mozak mi više nije radio. Počeo sam da sve otaljavam mehanički. Tako sam jednom za vreme pauze na poslu pio sam kafu , kad mi se pridružio Viktor.
-Šta je druže, vidi na šta ličiš. Šta te muči?
-Pitaj me šta me ne muči. Spisak će biti mnogo manji, - odgovorio sam mu. Bio je spreman da sasluša, a ja sam imao ogromnu potrebu da se nekome izjadam. Kad sam završio pogledao me sažaljivo kao da sam napušteno pokislo štene.
-Imam rešenje za tebe, - rekao je ohrabrujući me.
-Kakvo rešenje?
-Rešenje se zove Luiza.
