°•○Ponoćna želja °•○

1.dio ♥

"Frančeska, požuri, zakasnićemo. "-vikao je na mene dok smo trčali ka autobuskoj stanici.

"Idem, ne mogu tako brzo da trčim. "-pokušavala sam da izgovorim dok sam se vukla za Stefanom. Nas dvoje smo oduvek bili najbolji prijatelji.Isli smo zajedno u osnovnu,a sada i srednju školu.

"Stigli smo.A bili bi smo ovde još ranije da ti umeš da trčiš. Ali ne, moraš da budeš smotana."-kritikovao me je dok smo ulazili na ogromna vrata londonske gimnazije.

"Tišina. Da si ti ustao na vreme ne bih ni morala da trcim."

Obožavala sam ga.Uvek sam mogla sve da mu kažem. Pomogao mi je kada sam se u prvom razredu preselila iz Rima u London.Stefan je bio prvi koji mi je prišao, brzo smo se sprijatelji li i od tad smo nerazdvojni.

"Kabinet je tamo."-vikala sam za njim kada je krenuo u pogrešnom smeru.

"Nema veze, želim da ti pokažem nešto. "-rekao je i odvukao me prema svom ormariću. -"I, šta kažeš? "-ponosno me je upitao dok mi je pokazivao unutrašnjoj ormarića. Bilo je dosta naših slika, karte sa utakmicama na kojima smo bili (Stefan je veliki navijač Celsija) i razne sitnice koje su obeležile naše odrastanje.

"Predivno je.Kada si sve ovo napravio?"-upitala sam ga, iako sam i dalje bila u šoku.

"Pa, znaš onog dana kada nisi bila u školi? "-klimnula sam glavom nakon njegovog pitanja.

"E, pa imali smo jedan slobodan čas. Nastavnica nije mogla da dođe i psihologica nas je pustila da ukrašavamo ormariće. "-na kratko je zastao-"A ja te slike odavno čuvam ovde.Samo nisam znao kada da ti ih pokažem. "-gledao je u mene i smeškao se.

"Ne znam šta da ti kažem.Predivno je."

"Šta vas dvoje radite ovde? "-iza nas se čuo glas direktora gimnazije.

"Gospodine, ja sam kriv.Zeleo sam Frančeski pokažem ormarić i zaboravio sam koliko je sati."-Stefan je odmah krenuo da me spasava, imao je znao da sa podjednako kriva kao i on.

"Baš me briga za te izgovore.Odmah na čas, a posle škole dođite u biblioteku da odradite kaznu."

"Dobro."-rekla sam kada smo krenuli prema učionici.

"Biće ovo zanimljiv dan."-šapnuo mi je Stefan na ulasku u kabinet.
Par sati kasnije

Dosadno mi je.. ♥

Pisalo je na papiriću koji mi je Stefan poslao ispod stola.
I meni, užasno. Ideš danas na trening? ♥

Dobacila sam papir do njega i nastavila da se pravim da čitam biologiju. Stefan trenira fudbal od prvog razreda, i kako kaže, san mu je oduvek bio da "zaigra za prvi tim Celsija".Znala sam da to nije nemoguće, jer je bio nenormalno talentovan.
Naravno, ako nas gospođica Haiti ikada pusti odavde.Ides sa mnom? Mooolim te :( ♥

Gospođica Haiti bila je profesorka književnost i, koja je uglavnom bila dežurni nastavnim u "sobi za kaznu".Tako su nastavnici zvali ovu pomoćnu učionicu, ali je pola nas vise vremena provodila ovde nego u kabinetima.
Znaš da idem.Ali ne očekuj od mene da navijam za Celsi kada postaneš novi Didije Drogba. :** ♥

Zadnjom porukom sa popunila papir na kome smo do sad pisali, tako da nisam očekivala odgovor.Naravno, kao i svakom Celsijevom navijaču i Stefanu je Didje bio idol.A ovo "ne očekuj od mene da navijam za Celsi" je bilo jer od kad znam za sebe navijam za Romu, pa nisam mogla da dozvolim sebi da obučem Čelsijev dres.Umesto odgovora, Stefan mi se samo isplezio i nastavio da uči.

Isuse, ne verujem da sa postavila prvu priču. Stvarno sam uložila puno truda u ovo i nadam se da je dobro. Inace, Stefan je zamišljen kao Eden Azar, ali priča nije fanfiction, jednostavno sam Edena zamislila kao najprikladnijeg za priču. Ne volim ni Čelsi ni Azar nešto posebno, ali kada se ovo već dešava u Londonu neka bude ovaj klub.Volela bih da mi napišete šta mislite i da li da nastavljam . ♥