Život u petoj brzini

Sadašnjost: Nikola

Izašao sam iz kuće i zapalio cigaretu, na leđima sam nosio crnu torbu sa svojim stvarima. Konačno je počeo raspust i Stefan i ja idemo kod Marka, bićemo tamo do početka sledeće školske godine. Jedva čekam da ga vidim, nisam ga video godinu dana, a osećam se kao da ih je prošlo deset. Nesvesno sam pomilovao tetovažu koju sam imao na desnoj ruci. Troglavi zmaj uvijao je svoj rep oko mog ručnog zgloba, svaka glava predstavljaja je jednog od nas, dok je rep označavao našu neraskidivu povezanost. Znam zvuči kao kliše, ali jebiga, nekako smo morali da obeležimo naše prijateljstvo.

Stvar je u tome da sam se samo ja istetovirao, Marko se plašio igle, a Stefan je previše dobar dečko da bi to sebi dozvolio, makar u to veruju njegovi roditelji...

Dok sam išao ulicom ka Stefanovoj kući razmišljao sam o Marku. Sigurno se promenio i to mnogo, verovatno ide u neku školu za bogataše, sigurno je prestao da puši, a o drogama ni da ne pričam, ako je postao jedan od onih uobraženih bogataških klinaca prebiću ga, obećao sam sebi.

Stigao sam do Stefove kuće, prišao sam njegovom prozoru i lagano ga otvorio da me ne bi čuo.

"Ovo će biti najbolje leto ikada," povikao sam iz sveg glasa i ugasio cigaretu pritisnuvši je na čisto beli zid Stefanovog komšije. Oduvek me je nervirao taj matori drkadžija. Naslonio sam se na veliki orah i čekao. Nije mu trebalo puno da izadje, istrčao je noseći svoj kofer. Crna kosa upadala mu je u oči, sklonio ju je naglim pokretom i potražio me svojim kestenastim očima, sunce mu je sijalo direktno u lice pa me nije odmah primetio. Kada me je ugledao nasmejao se. Uzvratio sam mu osmeh iako mi se nije smejalo, bolno me je podsećao na Marka, oduvek su ličili jedan na drugoga. Obojica su imali crnu kosu i tamne oči, bili su približno iste visine, Stefan je bio mišićaviji, iako je po prirodi povučen i tih izgleda veoma dobro. Na sebi ima belu majicu sa tri mača na grudima, ovo smo mu kupili za njegov poslednji rodjendan, pre nego što je Marko otišao.

Ja sam se uvek odvajao po izgledu od njih...

Visok sam, širokih ramena i razvijenih trbušnjaka, imam plavu kosu i plave oči. Kada smo sva trojica zajedno izgledam kao vanzemaljac koji se našao izmedju dva brata.

Pružio sam Stefanu cigaretu, a on je izvukao upaljač iz unutrašnjeg džepa svojih pantalona. Sam je zašio taj džep, da njegovi roditelji slučajno ne pronađu upaljač ili Ne daj Bože cigarete!

Krenuli smo ka autobuskoj stanici noseći svoje stvari.

"Jedva čekam da vidim Marka, sigurno se promenio," rekao mi je Stefan dok smo koračali prljavim trotoarom.

Primetio sam da mu je glas malo zadrhtao, brine da se Marko nije previše promenio, kao što sam i ja zabrinut...

"Vratićemo ga na staro, obećavam ti," rekao sam pukušavajući da ga oraspoložim, ili sam možda, hteo sebe da uverim u to.

Pogledao sam na sat, imamo još pola sata do polaska autobusa.

"Hajdemo na jedno piće imamo vremena," predložio sam i Stef se složio.

Otišli smo do obližnjeg kafića koji je služio pivo dvadeset i četiri časa. Naručili smo po jedno ,,Lav" točeno, na brzaka ga popili, zatim smo naručili još po jedno. Dok sam lagano ispijao drugo pivo Stefan je iznenada skočio.

"Zakasnićemo" povikao je uplašeno! Skočio sam i ja i potrčali smo najbrže što smo mogli. Na stanicu smo stigli baš u trenutku kada je veliki crveni autobus polazio.

Pritrčali smo vratima i počeli da udaramo u njih, mašemo i vičemo vozaču da stane.

Autobus se zaustavio i mi smo ušli, vozač, stariji čovek velikih brkova i sede kose gledao nas je besno...