Život u petoj brzini

Nikola

Noć je pala tako brzo da nismo ni primetili, zvezde su nam se prikrale poput savršenog lopova pa smo odlučili da se vratimo do Markove kuće.

Njegov se otac vratio sa posla i čekao nas da večera sa nama.

„Dobar dan gospodine Petroviću" učtivo sam rekao kada sam ga ugledao.

Sedeo je za velikim drvenim stolom pretrpanim tanjirima punih mirišljave hrane. Bilo je tu raznih stranih specijaliteta, nisam ni želeo da znam od čega su napravljeni, neki od njih delovali su odvratno, dok su drugi mirisali božanstveno. Kada sam namirisao pečeno pile, stomak mi je zakrčao.

„Nikola, zar ne" upitao me je Markov otac, lagano sam klimnuo glavom.

„Molim te zovi me Branko" rekao je.

„U redu gospodine, Branko" ispravio sam se.

„I bez tog gospodine, prijatelji moga sina su i moji prijatelji" nasmejao se srdačno.

Uzvratio sam mu osmeh što sam bolje mogao iako mi je bilo neprijatno. Kakav kliše!

Pored njega je sedela mlada, veoma zgodna žena. Nosila je crvenu, provokativnu haljinu, dekolte jedva da je pokrivao njene grudi, videlo se na prvi pogled da je veoma skupa. Oko vrata je imala bisere, a na ušima su joj sijale mindjuše od rubina. Duga plava kosa padala joj je preko nežnog, dugačkog, labudovog, vrata. Prekrstila je noge tako da su joj se videle lepo izvajane butine, a lice, očaravajuće. Krupne plave oči, pune crvene usne, malen, prav nos, najlepša žena koju sam ikada video, podsetila me je na Mona Lizu, ne u fizičkom smislu, Mona Liza nije baš oličenje seksipila, već ta energija, mistična erotika... Okej ponovo lupetam.

Marko je primetio da gledam u nju pa sam brzo sklonio pogled.

„Ovo je Anastazija, devojka mog oca" predstavio ju je, u glasu mu se čulo da je pokušao da zvuči ravnodušno, ali nije mu uspelo, mogao sam da osetim prezir u njegovom glasu.

„Drago mi je Anastazija" pozdravio sam je učtivo.

Sada sam prema toj ženi osećao i divljenje i gadjenje u istom trenutku, nisam mogao da poverujem da je ona ovako lepa i mlada zaljubljena u Markovog oca. Čoveka sredovečnih godina, ali već ispijenog lica sa kosom prošaranom sedim vlasima, oči braon boje, sada već pomalo upale gledale su pravo u mene, mogao sam da vidim upozorenje i pretnju kako isijavaju iz njih.

Skrenuo sam pogled i pogledao u Stefana. On je mirno stajao i gledao u pod, pametno od njega, da sam upola pametan kao on i ja bih uradio to isto, ali nisam mogao da odolim.

„Veoma ste lepi gospodjo Anastazija" izletelo mi je pre nego što sam uspeo da se suzdržim, a samozadovoljni osmeh mi se proširio licem. Pogledao sam u Marka na trenutak i video da se i on smeši, zatim sam vratio pogled na Anastaziju i Branka.

Iz Brankovih očiju su sevale varnice, ali je mlada dama izgledala zadovoljno.

„Gospodjica" kratko je rekla zvonkim, nežnim glasom.

„Gospodjice Anastazija, izvinite" nasmejano sam rekao i namignuo joj tako da Branko ne primeti, ali mislim da je ipak registrovao šta sam uradio.

„Sedite deco da jedete" rekao je nekako kruto i pokazao na sto.

Marko je seo pored svog oca, Stefan pored Marka, a ja sam obišao sto i seo pored Anastazije. Nisam mogao da se suzdržim stvarno je izgledala seksi, a i voleo sam da nerviram ljude.

"Jedite" rekao je Branko sada već malo iznerviran, mogao sam to da osetim u njegovom glasu.

Uzeo sam pileći batak i počeo da jedem rukama, nisam obraćao pažnju na manire. Batak se i jede rukama zar ne? Kako nožem da presečem batak?!