Life with boys ✓

7#

Mobitel mi je zazvonio. Leo je.
_____________________

Brzo sam ustala s poda i javila se i već smislila sve što ću mu reći.

,,Bok Leo, trebaš neš?"

,,Pa di si ti do sad?" Zvučao je ljutito ali i zabrinuto.

,,Rekla sam ti da se idem prošetati." Znam da se brine i razumijem ga tako da ću ostati smirena.

,,Dobro? A di si točno?"

Ok sad slijedi istina o tome gdje se nalazim.

,,Ne znam kako da opišem... Ima dosta zgrada i nekako je zapušteno." Izostavit ću dio o Jackobu.

,,Što?? Jesi ti možda išla putem iza škole?"

,,Možda. I bez brige znam se vratiti. Ne trebaš dolaziti jer želim ići pješke i uživati u danu. Ćaooo." I poklopila sam.

Jackob me gledao onim ,,really?" pogledom.

,,Što, ti bi nešto bolje smislio?" Rekla sam gledajući ga.

,,Ne, samo kako ćeš se vratiti kad si se izgubila?" Sa smiješkom je gledao u mene.

,,Ti ćeš me vratiti."

,,Onda mi duguješ već tri puta."

,,A što bi ti od mene?"

,,Ne znam, dok ću nešto trebati reći ću ti."

Netko me zagrlio oko noge.

,,Nemoj ici, ostani jos." Djevojčica me gledala svojim plavim očima.

Nasmijala sam se i uzela je u naručje.

,,Stacy pusti Selenu da ide." Rekao je Jackob.

,,Ali doci ces jos jel tako?"

,,Ne znam, vidjet ću." Kako da joj kažem da neću više dolaziti? Nikako.

Spustila sam ju na pod i odmah je odjurila negdje. Ah, djeca.

,,Idemo skejtovima." Rekao je kao da mu se neda. Ne kužim zašto je uopće pristao na to da me odvede. Utrkivali smo se do škole i on je pobijedio. Nisam znala da tako dobro skejta.

,,Hvala što si me doveo i vidimo se!" Mahnula sam mu i nastavila skejtati do kuće.

,,Doma samm!" Zaderala sam se kad sam došla doma.

,,Ajde konačno!" Luke je došao i zastao. ,,Od kud ti ta majica..?"

Au, zaboravila sam na nju. Što sad?

,,Sviđa mi se nisam znao da ju imamo." Slegnuo je ramenima.

Čudna li bića.

Najela sam se i otišla u dnevni. Ne znam tko je kuhao ručak ali bilo je odlično. Valjda zato jer sam bila gladna. Slegnula sam ramenima. Često radim grimase i pokrete kad nešto zakčjučim ili kad se prepirem sama sa sobom.
Mislim tko ne radi..?

U dnevnom boravku su bili svi dečki, osim Dine naravno, uključujući i tatu. Pospremali su ga koliko mogu primijeniti. Ali zašto? Za što ja to ne znam?

Leon je primijetio moju zbunjenost. Preokrenuo je očima.

,,Rekli smo ti prošli tjedan da jw danas utakmica."

Aaaaa da. Utakmica. Tako je.

,,A ti budi korisna i ispeći kokice."

Okrenula sam se i vratila u kuhinju. Ako se pitate zašto ne rješavam obaveze za školu ili zašto se ne brinem za školu to je zato jer u životu neću biti ništa što je povezano sa školom. Jednostavno ću raditi u klubu i to je sve. Za dečke ne znam, ali iskreno nije me briga. Otac je razočaran s nama, ali što ja tu mogu.

Pronašla sam kokice za mikrovalnu nakon dužeg traženja. Nebiste nikad pogodili gdje su bile. U hladnjaku... Daa znam. Ali ne čudi me to. Jednom sam pronašla gumicu za kosu u pećnici.

Stavila sam ih u mikrovalnu i čekala tri minute. Tako sam spekla još par paketa jer dečki pod utakmicom, uključujući i mene, su užasni. Mislim tipični dečki, ali ovo je novi nivo.

Stavila sam kokice u različite posude i stavila ih u dnevni na mali stolić koji se nalazi ispred kauča.

Uzakmica je počela isto kao i naše navijanje i psovanje.

____________________