Savršeno nesavršeni (Završena)

114. deo

Naredno jutro

Laura

Budi me glasno zvono telefona ispod jastuka pored. Mrzovoljno šetam rukom po posteljini i dalje sklopljenih očiju. Konačno pronalazim telefon i javljam se ne pogledavši ko me zove.
J: ,,Halo?"
Čujem nerazgovetan Ognjenov glas kako viče u slušalicu. Pričao je suviše brzo da, ovako nenaspavana, nisam razumela ni reč od onoga što je želeo da mi saopšti.
J: ,,Sačekaj. Ognjene. Diši."
Polako sam priustala i naslonila se na jastuk koji sam prethodno stavila na zid kreveta.
J: ,,Reci šta se desilo."
O: ,,Laura, uključi novosti! Brzo! Molim te! Prekljinem te, što pre!"
Nisam shvatala o čemu je reč. Njegov ton glasa bio je nervozan i rasejan.
Dohvatila sam daljinski sa noćnog stočića i sa programa Fox sam prebacila na RTS 1.
J: ,,Evo, jesam."
Gledala sam svaki ćošak na ekranu televizora ne shvatajući o čemu je reč. Da li sam prekasno pustila novosti?
Žena je tek počela da govori o avio katastrofi koja se desila danas, par sati ranije. Nisam zakasnila. Na ekranu su se smenjivale brzo slike aviona koji je pao tačno u Karipsko more.
Voditeljka je nastavila govor:
,,Od 345 putnika, 244 je uspelo da preživi dok je ostalih 101 nažalost, poginulo. Od 244 ljudi, 115 ljudi je teško ranjeno i hospitalizovano..."
Vratila sam se Ognjenovom pozivu.
J: ,,Bože, ovo je katastrofa."
O: ,,Laura... nije ova katastrofa razlog zbog kog sam te zvao."
I dalje sam piljila u televizor, prepuštena razgovoru.
J: ,,Nego? Da li si dobro?"
O: ,,Nisam. Nimalo."
J: ,,Što?"
Slike katastrofe su se smenjivale.
U jednom momentu, živite svoj život normalno, puštate ga da ide svojim tokom i ne pokušavate da promenite red dešavanja u njemu. Ali, postoji i drugi momenat života kada se pojavljuju tragedije, neočekivane stvari, stvari, ili ljude, koje iznenada gubite. Izmiču vam iz vidika, iz ruku, koliko god ih čvrsto držali i želeli da budete blizu njih malo duže, ne možete da promenite sudbinu. Niko ne može da promeni prošlost, a budućnost zavisi od sadašnjosti jer je ona stvarna, sadašnjost je sada.
Život, za koji sam se držala sve vreme kao za slamku, me je napustio.
Ugledala sam na ekranu televizora sliku svog oca koji se prvi upomenuo među poginulim ljudima. Suze su navlažile moje oči i samo su se skupljale i skupljale, želeći napolje. Kao da nemaju ništa pametnije da radim osim da vrište i izlaze napolje, da bi se slivale niz moje obraze poput dece niz tobogane.
Spustila sam Ognjenu slušalicu i ugasila telefon. Ostala sam da sedim nepomično nasred kreveta gledajući uprazno. Isključila sam se. Nisam čula ni šta je voditeljka naredno govorila.
Otišao je od mene, svađajući se sa mnom. Mesecima me nije ni grlio, ni govorio lepe reči a da to iskreno misli. A ja sedim, na crvenoj svilenoj posteljini i plačem. Zašto plačem? Zato što me bole uspomene koje nemam sa njim. Zato što me je ostavio po stoti put samu. Ali ovu samoću sam osećala drugačije. Sada znam da ga nikada neću više videti i da mi se nikada neće vratiti.