Sve Nijanse Ljubavi ( II Knjiga Serijala - MOSKVA) - ŠTAMPANA

~ Prolog ~

„Živi život po ivici i imaj sve, ili pogni glavu i slušaj jačeg.” 

Ova rečenica životni je moto Saše Kostjukova. On nije želeo da pogne glavu i aminuje glupljem od sebe, a hod po ivici pretvorio je u umetnost. Tanka linija razgraničenja između legalnog i ilegalnog pripadala je njemu. Njom je vladao, nju je posedovao. Svako ko se, bar jednom, susreo sa naličjem moskovske noći, onom koja nije blistava i čista, okupana sjajem prohujalih vremena, čuo je i zna za kralja, vladara iza kulisa. Svi su znali sve, ali mu nisu mogli ništa osim da svedoče njegovom uzdizanju. Naime, kada bi se iole inteligentni umovi sakupili na jednom mestu ne bi mogli da razreše složen algoritam kolektivne nemoći. Ne bi našli logično objašnjenje za hronično okretanje leđa. Novac i glava na ramenima bila bi jedna od mogućih tvrdnji, ali se niko ne bi usudio da istu dokaže. Onda bi to bio strah. Od pamtiveka strah je idealno oružje da se pojedinac, ili masa stavi pod kontrolu. Nađi slabu tačku i tu pritisni. Niko neće ni pomisliti da razveže jezik. Saša je to dobro znao i obilno koristio. Ako, neće milom, a ono će silom. 

Mogao je svakoga od tih ulizica da pogleda u oči i nasmeje im se u lice. Jer, ko su oni da stanu na crtu veliom šefu najvećeg narko kartela. Dirigentska palica u njegovoj ruci dirigovala je čuvenom limeno - gudačkom kvartetu pod imenom: Trgovina dugim cevima, elitna prostitucija, šverc alkohola i kocka. Instrumenti odlično naštimovani svirali su u harmoniji bez falširanja. Za komandovanje takvom mašinerijom, mnogi bi rekli da je  potrebno imati mozak nekoliko lisica. Saša je to imao, ali je sebe smatrao lukavijim stvorom od njih nekoliko. Robusne, gotovo grube spoljašnjosti, lica prekrivenog bradom gde god bi se pojavio ostavljao bi sablasan trag moći. Naočare koje je nosio svakodnevno, krile su mat, crn, nedokučiv pogled. Nije ih nosio da bi postigao još opakiji izgled, kako se mislilo, već su tonirana stakla u sebi sadržala dioptriju za korekciju vida. Ali, to za druge nije bila bitna informacija. Od njegovog imena se pravila urbana legenda. Dok je odmetnik gradio imperiju po kuloarima se šaputalo gde je, šta je i sa kim je. Plašljivi i dokoni su strepeli, a Saša je uživao ugled. Skupe vile, stanovi, skupoceni automobili i još skuplje žene šetale su oko njega.
Neposluh i izdaju strogo je kažnjavao, ali se trudio da za oružijem ne poteže u svakoj prilici. Sveo je upotrebu na minimum i to je pravilo važilo za sve: “Pucnjava u krajnjoj nuždi, nema vitlanja pištoljem ako nisi primoran”. Pak, ako ga izvadiš iz pojasa pantalona onda pucaš, ne pretiš u prazno. Pobunjivački korov sekao je u korenu, jer ako počne da buja tada nastanu problemi. Neretko je sam bio egzekutor takvima. Da, na njegovim rukama imalo je krvi. Ni jedna sapunica ne bi mogla da opere prljave, golim okom nevidljive, tragove. Ali, u smiraju dana znao je da od njegove ruke nisu stradali nevini.Ugašen život pripadao je ljudima duboko ogrezlim u razvrat podzemlja i gramzivosti. Sebe nije smatrao gospodinom i džentlmenom, ali ni ego manijakom, balansirao je između tih osobenosti u zavisnosti šta situacija iziskuje. Prag tolerancije strahovito mu je visok, smiren je i staložen sve dok ga neko ne bi ucenio. Ucenu nije tolerisao ni od sopstvene porodice, zarad nje se udaljio od svih srodnika, pa zašto bi onda trpeo takvo nešto od drugih. Srećom od kako on konce pomiče takve stvari retko se dešavaju, ako ih uopšte i ima. 

Saša Kostjukov je nedodirljiv, ali tog popodneva mala, bledunjava ruka dotakla je nedodirljivo. Opušteno je vozio vraćajući se sa izluđujuće dugog sastanka, bol mu je sevala lobanjom od višesatnog rešavanja gluposti koju su napravili novi momci u njegovim redovima. Mladi, puni elana u samom startu pravili su greške koje je lično morao da sredi. Zakon ulice rigorozan je i neumoljiv i kao takav se mora poštovati, preko toga čak ni on nije išao, a nikada nije prezao ni od čega.
Usporavao je lagano, jer je svetlo na semaforu treptalo žutom bojom i upravo tada,  ispred njegovog džipa, stvorila se ženska prilika sa gomilom kestenjaste kose. Naglo je zakočio, gume su zlokobno zacvilele po zaleđenom asfaltu, na svu sreću uspeo je da stane na vreme. 
Dlan je oslonila na grudi, teško je disala preneraženo ga gledajući kroz vetrobransko staklo, a drugi dlan oslonila je na haubu. Skinuo je naočare i bolje je osmotrio, imala je neverovatno krupne, iskričave, od straha širom razrogačene oči čiju boju sa ove udaljenosti nije mogao da oceni. Usne su joj delovale tako meko i primamljivo. No, nevezano za njen zavodljiv izgled polako je izašao da joj kulturno objasni da, ako je rešila da se ubije nije morala  izabrati njegova kola da se pod njih baci. Mogao bi on da je polegne pod sebe, tu bi sa uživanjem umirala neuporedivo bolje nego ispod karoserije Mercedesa. Zakoračio je na ulicu i taman se spremao da progovori kada je čokoladna kuglica, tako mu je izgledala zbog visine i boje kose, raspalila po onoj istoj haubi i to pesnicom. A, zatim je osula paljbu. 

- Budalo ćorava! Što ne gledaš kuda voziš?! Mogao si da me ubiješ! - drala se iz sveg glasa i udarala po kolima, sada obema šakama. 

- Kotrljajuća kuglice, smiri se. Ti  ne paziš kuda ideš. Ili, si namerno htela da te neko udari? Ne pravi dramu - mirno je odvratio i prišao joj sasvim blizu. 

- Ma, šta ti hoćeš da kažeš, da sam htela da se ubijem? Haa? Ovo je pešački prelaz, ono tamo je crveno svetlo - pokazivala je smerove rukama, - što znači ja hodam ti stojiš. Ne obrnuto! Tako da ti, ili si slep, ili si bahati… - ujela se za jezik u zadnjoj sekundi i smirila glas. Negova pojava  učinila joj je nešto neobično. Delovao je i opasno i neodoljivo privlačno u isto vreme. -Nisam htela da se ubijem. Ti gaziš ljude okolo ovim tenkom, a ja… 

- Slušaj maljenkaя, za tako malu žensku jezik ti je neverovatno dug - prstima je uhvatio za bradu i blago je stisnuo. Tihim glasom govorio je u njeno uho. - Ja takve jezike kratim… Ili, ga uposlim na drugi način. Šta bi od ta dva želela da uradim? - lascivno se nacerio. 

I, evo bahate sirovine, pomislila je Nataša. E, pa nećemo tako! Umalo me zgazio, a sada bi…? Ne, ne! 
Žustro se otrgla iz stiska, pokajala se što je mislila da je ona pogrešila i umalo da se šupljoglavcu izvini. Što bi i uradila da je nije prekinuo u pola rečenice. Sledećeg momenta zalepila mu je vaspitno popravnu pljusku po sred obraza. Nije stigao ni da trepne, a ona se već dala u beg. Možda jeste hrabra, ali sigurno nije ludo hrabra da ostane i čeka reakciju. Odletela je sa lica mesta poput lastavice. Činilo se da joj noge ne dodiruju tlo. U afektu je oduvek burno reagovala i neretko zbog toga konstantno upadala u nevolje. A, trenutno joj nije trebala dramska predstava u životu, iako se na kraju dobro zabavila i upoznala jako zgodnog, pa mangupa, ali… Uvek postoji „ali” koje upućuje da nešto ipak treba izbeći, ili uraditi drugačije. 

Oporavio se od šoka i shvatio da je čokoladna kuglica isparila. Tek tako, nalik magli samo je nestala. Najgore od svega bio je nesmotren, tako je lako mogla i metak da mu smesti u čelo, a on ne bi primetio. Bol u glavi se pojačala, a sada ga je i obraz pekao. Promrdao je ramenima u znak nervoze i vratio se u auto. Startovao motor, svoj zaštitni znak vratio na oči i pozvao jedan broj. 

- Želim snimke nadzornih kamera iz svih ulica oko Akademije umetnosti. Odmah! Za deset minuta sam u klubu. Želim da sve bude spremno kada stignem - izdeklemovao je naredbe i prekinuo vezu. 

Nećemo se tako igrati, kuglice. Nećemo. 

A, igraće se onih igrica za koje Saša nije mogao ni da sanja da će ikada biti učesnik istih. Pobednika će odrediti nijanse. Pak, da li u takvoj zavrzlami postoji nosilac zlatne medalje? 

-----

Mili-Jana 

Evo ga toliko traženi Saša. Za sada samo prolog, a kada završim Boje odmah prelazim na Nijanse.
Sa Sašom će biti i romantike, ali... Saša igra prljavo tako da će i toga biti.
💖💖💖