Život u petoj brzini

Stefan

Sedeli smo u bolnici oko Emilinog kreveta, izgledala je slomljeno.

Opekotine po licu i telu nisu izgledale previše ozbiljno, osim one na levoj ruci, ta joj je ruka bila potpuno crvena, od zgloba do lakta, prekrivena plikovima i crvenim, bolnim krastama.

Imala je prikačenu infuziju za desnu ruku, lekovita tečnost lagano je kapala u njenu venu.
Gledao sam u flašu i brojao kapi, kap, kap, kap, trideset sedam, kap, kap, kap četrdeset.

Ponovo sam pogledao u njeno lepo, sada ranjeno, lice, oči su joj bile zatvorene, ali mogla je da se prepozna bolna grimasa.

Jedan joj je jastuk stajao ispod opečene ruke, a na drugom, višem je ležala.

Sa njene desne strane sedeo je Nikola i dodirivao njenu zdravu šaku, lagano joj je milovao prste i gledao u nju tužnim pogledom. Na jednoj ruci je imao zavoj koji mu je prekrio jedinu ozbiljniju opekotinu.

Iza njega, na drugom krevetu sedeo je Marko, i on je posmatrao povredjenu drugaricu.

Bol i tuga su mu se ocrtavali na licu dok je intenzivno upijao njene rane svojim pogledom.

Ja sam sedeo malo dalje od njih, moram da priznam, nisam dobro poznavao Emiliju i nije mi mnogo stalo do nje. Naravno da sam se zabrinuo za njen život, ali sada kada znamo da će preživeti, pa osećam se ravnodušno. Ovde sam zbog svojih prijatelja, do njih mi je stalo i ne želim da ih izneverim.

Malo dalje, kod vrata, stajao je veoma krupan, nepoznat čovek. Mišići su mu se ocrtavali ispod crne trenerke, naslonio se na zid i posmatrao nas. To je jedan od snagatora Emilinog oca, poslat da je čuva, koliko sam shvatio u pitanju je pokušaj ubistva zbog ,,zanimanja" njenog oca. Zašto se ljudi bave kriminalom? Razumem ja sve, al ono, ipak je u pitanju život njegove ćerke.

Vrata sobe su se lagano otvorila i unutra je ušla poslednja osoba na ovom svetu za koju sam mislio da ću je ovde videti.

Koračao je sigurnim pogledom, podignutog nosa, kao i uvek, dok su mu koraci odzvanjali po tvrdom bolničkom podu.

Prišao mi je i nasmejao se tim osmehom kojim se oduvek hvalisao, iako sam ja znao da ga je majka jednom mesečno vodila kod zubara da mu srede i izbele zube. Pitam se da li i dalje ide kod istog zubara, stare i debele gospodje Marinković.

"Zdravo mali brate" rekao je kada je stao ispred mene.

„Zdravo Kristijane" odgovorio sam svom bratu od tetke.

I dalje je viši od mene, ali to je razumljivo zato što je stariji, uvek sam mrzeo to njegovo natrljavanje godina na nos, kada gledam pravo gledam u njegove grudi.
Podigao sam pogled i pogledao ga pravo u oči, crne kao noć, zlobne i ohole.

"Otkud ti ovde" upitao sam ga dok mi je glas podrhtavao.

„Došao sam da posetim Emiliju, poznajem je preko njenog oca, poslujem sa njim" odgovorio mi je uzvrativši mi ledeni pogled.

Nisam mogao i dalje da ga gledam u oči, spustio sam pogled na njegove patike, adidas, drečavo zelene... Oduvek je voleo drečave boje.
Ponovo me je pobedio i mrzeo sam to, oduvek je imao jaču volju i to me je jelo iznutra!

Pogledao sam u Nika i Marka, sada su obojica gledali u nas.

„Drago mi je što te vidim" rekao sam i mehanički ga zagrlio, onako kako se grli stariji brat ili je možda bolje reći brat - poznanik koga srećeš jednom godišnje na nekom slavlju i sa kim porazgovaraš na pola sata u toku celog ,,događaja."

Uzvratio mi je zagrljaj koji je na moju sreću veoma kratko trajao, ne volim zagrljaje, posebno ne sa njim.

Emilija se promeškoljila, kapci su joj zaigrali, ali nije otvorila oči.