Život u petoj brzini

Marko 2/2

Sledećeg dana svi smo se probudili malo ranije nego inače. Nisam im ništa rekao o Anastazijinom mejlu, još nisam skupio hrabrost da im kažem. Doručkovali smo na brzinu spremili se i krenuli ka bolnici da vidimo kako je Emilija. Rekao sam drugovim da ću ići sa njima ali da moram da ih ostavim na neko vreme, da moram nešto da obavim vezano za očev posao zato što je on sada nesposoban za rad. Dogovorili smo se da će me čekati u bolničkoj sobi.

Dok smo išli ulicom obuzeo me je osećaj da nas neko posmatra, u početku se nisam obazirao na to, ali dlake na vratu su mi se nakostrešile. Počeo sam stalno da se osvrćem iza sebe, trzao sam se na svaku senku, to je bilo jače od mene. Nikola, i dalje skrhan bolom, nije ništa primetio, ali Stefan jeste.

„Šta se dogadja" upitao me je.

"Imam osećaj da nas neko prati," odgovorio sam mu.

Lice mu se još više smračilo, podigao je obrve i namrštio se na samo njemu karakterističan način.

„Nisam ništa primetio da li si siguran" upitao me je pomalo drhtavim glasom.

„Da, jesam. Od kada smo izašli iz kuće imao sam osećaj da me neko posmatra, u početku nisam obraćao pažnju, a onda sam počeo da primećujem senke, a kada bih se okrenuo nikoga nije bilo," objasnio sam mu što sam bolje mogao.

„Idem da pogledam," rekao je i progutao pljuvačku uplašeno.

„Pazi se," dodao sam dok je skretao u malu uličicu.

Začuo sam neko šuškanje i Stefanov uzdah, zabrinuo sam se i krenuo ka njemu.

Nik nije ni primetio da smo stali, išao je ka bolnici spuštene glave, ostavio sam ga da ide, tako je sigurnije za njega.

Nisam još stigao da pogledam šta se dešava u uličici kada je Stef izašao.

Na licu je imao veliki osmeh, ne sećam se kada sam ga zadnji put video ovako srećnog.

„Nema ničega tamo" rekao je i dalje preterano srećan po mom mišljenju.

„Stvarno?" upitao sam ga.

„Stvarno," odgovorio je.

"Učinilo mi se da sam čuo neko šuškanje"dodao sam.

„Mačka" kratko je odgovorio, na trenutak se namrštio, ali je odmah povratio osmeh.

Znao sam da laže, još od malena znali smo kako da provalimo kada Stefan laže, ali mu to nikada nismo rekli. Svaki put kada slaže nozdrve na nosu mu se rašire i malo se, mehanički, namršti, teško je ne primetiti tu reakciju kada znaš gde da gledaš.

Ništa nisam rekao iako sam bio sumnjičav oko toga zašto laže, nisam želeo da pomislim da Stef radi za onoga ko je pokušao da ubije Emiliju, ali od ovog osećaja praćenja podilazila me jeza. Nemoguće zar ne? Pa to je Stefan!

„Ako želiš prošetaću još malo ulicom da proverim" ponudio se iznenada.

„Nikola će otići u bolnicu to obojica znamo, neka ide, ja ću se vratiti kada pregledam još neke uličice i tamo ću sa njim čekati tebe," objasnio je svoj plan.

Zbunjivala me je ova njegova rekacija, ali sam ipak pristao na to.

Ostavio sam ga i krenuo svojim putem ka kafiću u kome me je čekala Anastazija.

Ugledao sam je kako sedi na metalnoj stolici i pije kafu, na sebi je imala kratku crvenu haljinu prošaranu roze cvetovima, kosu je podigla u elegantnu pundju, a bujne grudi su joj se ocrtavale kroz gornji deo haljine, mogao sam da primetim bradavice. Duge, zgodne noge elegantno je prekrstila. Otvorio sam usta kada sam je video, ali sam se brzo pribrao i prišao joj pokušavajući da sakrijem erekciju.