Savršeno nesavršeni (Završena)

198. 199. 200. 201. 202. deo

198. Deo

M: ,,Hajde, Laura! Ne zabušavaj!"
Ko me je ter'o da pristanem na ovo? Zašto mi je jezik tako dugačak? Što uvek moram reći nešto zbog čega na kraju završim u bespotrebnoj situaciji? A mogla bih sada lepo ležati u krevetu. Pogledam u Marka koji je već daleko dogurao bez mene. Sada bih čak i spavala da nisam tako brbljiva.
Stao je i podigao ruke uvis.
J: ,,Idem!"
Iznervirano viknem te potrčim. Iznenada mi jedna noga pokosi drugu te se sapletem i padnem. Razvukla sam se na sve četiri strane sveta.
Glasno jauknem te se uhvatim za zglob svoje desne noge koja me užasno zaboli.
M: ,,Laura?!"
Mark mi pritrči te čučne pored mene.
M: ,,Da li si dobro?"
J: ,,Da. Samo me boli noga. Saplela sam se o nju i pala."
On skupi usne suzdržavajući smeh. Ispravi se te mi pruži ruku.
M: ,,Hajde, pokušaj da ustaneš."
Uhvatim se jako za njegovu ruku te sa lakoćom ustanem potpomažući se rukama i levom nogom. Osetim užasnu bol u desnom stopalu. Pokušam da lepo nagazim na nogu. Bol me preseče. Nije ništa ozbiljno ali osećaj je kao da sam slomila nogu. Odlično! Pala sam sa drugog sprata i iščešala sam samo levo rame i povredila malko ključnu kost, a ovde sam se samo saplela i uganula nogu.
J: ,,Ne mogu da hodam. Boli me."
Naslonim se uz njegovo telo i dalje pokušavajući da pronađem neki bezbolan položaj za hodanje. On mi obuhvati leđa a potom i butine, uzevši me u naručje.
J: ,,Mark."
M: ,,Nismo daleko od kuće. Stići ćemo za manje od deset minuta ukoliko te budem nosio..."
Govorio je u hodu.
M: ,,Ali, kada bih te samo pridržavao verovatno bismo stigli tek za više od pola sata."
Uhvatim ga oko ramena te spustim glavu na njegove čvrste grudi. Tako mi je udobno da mi se prispavalo u njegovom naručju.

J: ,,Auć! Lakše malo!"
Viknem stežući posteljinu.
M: ,,Pokušavam najbezbolnije što mogu. Nije do mene."
On ostavi kutiju sa strane te počne da utrljava kremu što je naneo na moju nogu. Pri svakom dodiru bih se cimnula od bola.
J: ,,Kako ću sutra da funkcionišem ako me boli noga?"
M: ,,Moći ćeš sve sutra. Uveravam te da se sa ovom kremom može zalečiti svaka bol u telu, osim duševne."
Prasnem u smeh te skupim lice od novog naleta bola.
Potom mi uvije nogu zavojem i ustane.
M: ,,Gotovo."
J: ,,Namučila sam te. Nije trebalo da idemo na trčanje."
Namestim jastuk te se uvučem ispod pokrivača.
M: ,,Neko je insistirao na tome."
Napravim grimasu te se nasmejem.
J: ,,Laku noć."
On ugasi svetlo te ostane samo noćna lampa da gori.
M: ,,Laku noć."

199. Deo

Zagrlim čvrsto Ognjena kog sam jedva ubedila da ostane ovde. Palo mi je na pamet da odem sa Markom rano ujutru i da ga ne razbudim već da samo ostavim poruku. Ali ne znam hoću li se vratiti nazad ovde. Ne znam hoću li ga ikada ponovo videti. Ako ništa, makar znam da je moj najbolji drug dalje od opasnosti i da je na bezbednom mestu. Kroz misli mi prolete sećanja o nama. Prvi dan u gimnaziji, upoznavanje, potom druženje. Ognjen me je prihvatio takvu kakva ja jesam i prvi je znao da stradam. Nisam mu rekla. Primetio je. Kada mi je prvi put rekao da su mi oči tužne nisam se suzdržala a da ne zaplačem. Tada sam znala da mi gleda u dušu i da me čita kao niko drugo.
Suza mi se spusti niz obraz. Obrišem je rukom me bi li je on video. Uznemiriću ga i ponovo me neće pustiti da odem. Teškog srca ga pustim iz zagrljaja te se udaljim od njega.
O: ,,Ja te čekam ovde."
Srce mi se rasplamsa od njegovih reči.
J: ,,Doći ću. Obećavam."
Izgovorim, ne znajući da li ću ispuniti svoje obećanje.
Sednem u kola te zatvorim vrata pokušavajući da manje gledam u svog najboljeg druga.
Pročitam sa njegovih usana ,,volim te" te tiho izgovorim ,,volim i ja tebe".
Ispravim se u sedištu kako se ne bih više okretala. Pogledam u Marka čiji pogled ne bi miran.
J: ,,Da li si u redu?"
M: ,,To ja tebe treba da pitam. Rastali ste se kao da zauvek napuštate jedan drugog."
Tako se osećam. Kao da ga neću nikada videti više. Prati me strah. Prati me neverica. Loš osećaj. Desiće se nešto loše. Ubija me to saznanje. Ne mogu pobeći od toga.
M: ,,Laura."
Okrenem glavu ka njemu.
M: ,,Rekao sam ti da ću te štiti. Rekao sam ti i obećao sam ti. Pored svega, ja sam tvoj telohranitelj."
Draž mi je prošla telom kada me je uhvatio za ruku.
J: ,,Više se plašim svoje majke nego susreta sa celim tim događajem."
Stegnem mu krupnu ruku.
Bio je u pravu. Noga me je u potpunosti prošla. Hodam normalno bez naprezanja. Ta bol svejedno neće biti važna ukoliko se sve završi po drugačijem planu.