Fireproof

Chapter 8 - Running

"Samo sam želela da telefoniram I onda.." I onda šta? Igrom slučaja mi je jedan od tvojih dnevnika doleteo u ruke? Ma hajde, koga ja to zavaravam.
"I onda si kopala po mojim stvarima I narušila moju privatnost! Kako se usuđuješ da radiš tako nešto?" ovog puta se doslovno dere na mene I ovo je jedna od njegovih strana, koje još nisam upoznala.
"Ali nisam uopšte.."
"Ko je tebe uopšte vaspitao, Everly? Ja sam bio ubeđen da si ti dobra devojka I da mogu da ti verujem!" šta? Ma kako se usuđuje? Zašto mu ovo uopšte I smeta toliko? Pa nisam mu ubila nekoga, zaboga.
"Molim? KAKO.."
"Ti si grozna! Upala si ovde samo tako I odmah sve pročitala?"
"Kako se samo usuđuješ da me napad.."
"Kako si samo mogla?!" volela bih da dovršim bar jedny rečenicu, ali on neprestano povisuje ton I prekida me. Imam već I osećaj da će me odalamiti koliko je besan. Čak mu je I žila na čelu iskočila.
"Prestani da me.."
"Ajde mi objasni..."
"Objasnila bih ti da začepiš tu gubicu I saslušaš me!" ovoga puta sam se ja derala, toliko da je on doslovno umuknuo I počeo da prelazi prstima preko svoje glave.
"Šta si pročitala?" ovoga puta mi se obratio smireno. Hvala Bogu.
"Ništa! Samo sam želela da pogledam korice, jer sam mislila da su to knjige a kada sam videla da je to tvoj dnevnik, nisam imala ni nameru da ga čitam.. Jesi li sad zadovoljan?" kakvo ponašanje. Želim da odem odavde što je pre moguće.
"Možda bi bilo najpametnije da odeš, j.." nisam mu ni dopustila da dovrši, samo sam pokupila svoje stvari.
"Nisam imala ni na planu da ostanem." prošla sam pokraj njega, zalupila vrata te pristorije I hladno prošla kroz dnevni boravak, gde se nalazila čitava njegova porodica. Izustila sam jedno 'Zbogom' I izašla iz kuće.

Inninog automobila još uvek nema a ja ne mogu ni sekunde više da izdržim ovde. Evo još jednog razloga zašto bi trebalo da imam dozvolu. Bravo, Everly, bravo. Možda bih mogla da idem peške, ali bolje ne bih, koliki sam baksuz putem do kuće će auto da me zgazi ili ću da upadnem u otvorenu septičku jamu.
Innin auto se konačno parkirao ispred kuće i nisam čekala ni da ova plavokosa devojka sa zelenim pramenom zakoči do kraja, već sam samo uletela u kola. Innina svakodnevna frizura bila je raspuštena plava kosa sa zelenim pramenom sa desne strane. Isfurala je taj fazon još u srednjoj školi i još uvek nije izašla iz njega. Jednom je čak uspela i mene da nagovori da izvučem pramen, zbog čega me je bilo sramota da se pogledam i u ogledalo, eto toliko loše sam izgledala. Kao ne uspela akrobatkinja izbačena sa cirkusa pre petnaestak minuta.
„I?“ ulazeći u kola, dobila sam samo to jedno slovo i Inninu podignutu obrvu.
„Šta i?“ okrenula sam pogled prema njoj i uzvratila ovo sa obrvom.
„Je li dobar? Koliko tačno dobar? Da li ste koristili zaštitu? Je li te bolelo? Da li..“
„Vou, vou, vou, vou, vou!“ podigla sam ruke sa znakom da stane. „Nisam spavala sa njim, Inna.“
„Kako to misliš.. Nisi?“ izvini, draga moja prijateljice, ali nisam. Delimično da, spavala sam pokraj njega ako me pamet dobro služi, ali ne tako kao što ti misliš. Osim toga, iz slatkog jutarnjeg dana me je prekinula njegova porodica, koja me je doslovno napadala i na kraju sam bila oterana iz kuće i..
„Ne, nisam. Možda sledeći put.“ Odgovorila sam nezainteresovano i vezala pojas. Bojim se da neće biti sledećeg puta.
„I to je sve šta ćeš da mi kažeš?“

"Da. A šta si ti očekivala, da ćeš i kokice dobiti?" preokrenula sam očima. "Helooou, pričaš sa Everly Ann Jennings, zar ti nije bilo dovoljno što me poznaješ 14 godina?" realno je što i da jesam spavala sa njim, ne bih joj ništa ispričala. Isuviše sam skromna osoba za takve stvari. Više volim da ponešto zadržim za sebe i odveka sam takva i biću uvek.

Inna je zakolutala očima, otišla u rikverc i konačno smo se udaljile od ove kuće. Od ove užasne, užasne kuće. Znam da ne bi trebalo da se ljutim na Louisa ili na bilo koga zbog ovakve gluposti, ali užasno sam uvredljiva osoba i mrzim kada me neko izvređa ili mi nešto prećuti. Toliko se naljutim na njega da nemam nikada u životu više želju da pričam sa tom osobom.
Svo vreme smo se u autu vozile u tišini. Obično sam ja ta, koja započne neku temu i onda satima pričamo o tome, ali ovaj put nemam volje da pričam o ovome. Nemam volje da pričam ni o čemu, zapravo.