Be A Pirate

Silent Evening

Isabella p.o.v.

Ovo  se samo meni dogada...

Isabella:"Ma šta!Kakvo uzbudenje i vjenčanje?!Vi niste normalni!"

Rekla sam im i ustala se sa stolice.Krenula sam izaći ,a Juan mi je dobacio...

Juan:"A kad si već pošla u sobu služavke će ti pokazati gdje je tvoja soba i ostalo."

Samo sam digla ruke u zrak i izašla iz njegovog ureda.Onda su me te služavke saletile u vukle me uz stube do jako velike sobe.Sve u sobi je bilo divno kao u raju, krevet je bio bolje i preciznije reći za troje ,a ne za dvoje,onda sam otvorila ormar koji je bio krcat odjećom i obućom,još sam malo produžila korake do malih vrata iza kojih me čekala kada puna tople vode i latica crvenih ruža.Mogla bih se ja naviknuti na ovo i udati se,što je najlude ne znam zašto sam se bunila...Nije Juan ružan,lijep je i on i sve njegovo,ali što tu mogu kad ne osjećam nikakvu ljubav.Možda bi mogla ovdje nešto pokupiti i ispariti ili kad su znali upravljati mojom sudbinom zasto bi ja njihovu pustila na miru.Ali dobro kasnije će mo o tome sad će mo krenuti prazniti blagajnu,pa ću početi od ove divne kupke.Zatvorila sam vrata ,zaključala ih ,skinula prljavu odjeću sa sebe i uronila svoje tijelo u kadu.Osjetila sam opuštanje mišića,opuštanje misli,tek sad sam shvatila da po cijele dane hodam i razmišljam,naravno osim kad spavam.A što je još bolje više ne kašljem,ah divno taman me pošlo...

Juan p.o.v.

Stvarno s piratima se nikad ne zna,pa tako sad i Isabelli ne znam jeli iznenadena u negativnom smislu ili pozitivnom.Iako bi više poželjno bilo pozitivno što vjerovatno je ,jer mora mi biti zahvalna,spasio sam joj život od vješala koje je sud već bio pripravio i ne samo to već sam joj i ime saznao preko oca i to danas i opet ne znam zašto je spašavam,zašto se ženim sa njom već sutra navečer.Možda je volim?A za to je prerano,nisu ovo bajke niti bilo što slično njima da se desi ljubav na prvi pogled...No,hajde već je odlučeno,moram i Isabelli reći za vjenčanje sutra,nadam se da neće biti propalo kao i prvo.Pomakao sam papire i ugovore na desnu stranu stola ostavljajući ih za sutra nekad.Polako sam se ustao sa stolice i otvorio vrata.Pored njih su stajali nepomični stražari,kao i uvijek.Popeo sam se uz stube i pokucao na vrata Isabelline sobe.Nije otvarala.Pokucao sam ponovno i opet ništa.U tom trenutku obuzela me neka sumnja i bol oko srca da je pobjegla.Nisam mogao dopustiti da me taj osjećaj proždire iznutra,pa sam ušao.Ta sumnja se uklonila kad sam je vidio u sobi.Bila je stajala kod ogledala i vezala korzet,kad sam ušao gledala je u mene smireno svojim krupnim smedim očima,onda je kroz svoje suhe rozkaste usnice progovorila...

Isabella:"Dobro,kako ti ja mogu pomoći ?Tražiš nešto?"

Stajao sam na istom mjestu gledajući je pravo u oči i odgovatajući joj jednostavnim odgovorom na to pitanje...

Juan:"Ne."

Onda me nekoliko trenutaka gledala i zbunjeno rekla...

Isabella:"Pa dobro zašto si još tu?"

Juan:"Smetam li?"Upitao sam je smješkajući joj se.

Isabella:"Pa znači li tebi išta riječ 'Privatnost' ?"

Juan:"Naravno." Rekao sam joj i krenuo prema vratima.

Isabella:"Ili kad si već tu pomozi mi s korzetom,sveži ove konce pozadi."

S zadovoljstvom sam prihvatio taj njen zadatak.Okrenuo sam se i prišao joj,okrenula mi je leda pridržavajući korzet rukama.Uzeo sam dva konca i po redu gdje je ona stala krenuo ih stezat.Onda je ona prekinula našu šutnju prijašnjom temom.

Isabella:"Ionako mi pirati ne poznajemo privatnost."

Juan:"Vidim..."

Isabella:"Nema tu šta da se gleda i onako će mo postati ...muž...i žena..."