Pazi da se ne zaljubiš

trideset prvo poglavlje

Sedela sam na krevetu, skupljenih nogu, pribijenih uz grudi, grleći ih i razmišljajući o tome šta će se desiti kad kažem Krisu. Ubrzo je ušetao u sobu mokre kose, samo u crnom donjem delu trenerke i crnoj majici u levoj ruci, čineći da zaboravim sve o čemu sam razmišljala i koncentrišem se samo na njega. Kapljice vode sa kose su mu se slivale niz vrat i išle niz duž njegovog tela. Pratila sam jednu koja mu se spuštala niz grudi, pa se spuštala niz njegov abdomen i zaustavio na samom početku njegove trenerke. Zagrizla sam donju usnu i pogledala ga ispod trepavica.

,,Mislio sam da ne želiš da to uradimo ovde i sada", podsetio me je na ono što sam mu malopre rekla i počeo da se smeje, a meni je odjednom postalo vruće.

,,Mislim da treba da siđemo na doručak, mama je sigurno sve već spremila." Ustala sam sa kreveta i krenula ka vratima, ali je on iznenada stao ispred mene, tako da sam udarila od njegove grudi. Nisam se pomerala, zapravo stavila sam dlanove i prislonila čelo na njegove grudi i samo tako stajala. Osećala sam toplotu njegove vlažne kože pod prstima. Jednom rukom mi je sklonio kosu sa jednog ramena i spustio naramenicu duksa, a zatim spustio glavu na područje između mog vrata i ramena. Osetila sam njegov vreo dah i brzo se pomerila od njega, shvatajući da sad treba da stanemo. ,,Ne sad", tiho sam prošaputala i pomerila se malo od njega. ,,Hajde idemo na doručak." Glasno se nasmejao i obukao majicu, pa uzeo telefon i samo ga strpao u džep ni ne pogledavši u njega.

Nakon doručka, mama je otišla u svoju sobu da uzme kofer i ode na autobus, koji će za nepunih dvadeset minuta stati na označenoj stanici koja je postavljena na ulazu u selo. Zamolila sam mamu da objasni razrednoj situaciju zbog koje me nije bilo u školi ova tri dana. Na njeno pitanje: Koliko ću se još zadržati ovde? Nisam znala da dam odgovor. Jer stvarno nisam bila sigurna oko toga. Kad je primetila da ćutim, nije navaljivala, već me je čvrsto zagrlila i onda samo uzela kofer i izašla iz sobe. Krenula sam za njom niz hodnik i rekla joj da ću je otpratiti do stanice.

U prizemlju je bilo tiho, ali ne zato što nije bilo nikog, već upravo suprotno. Svi su sedeli na kauču i gledali u telefone, sem Krisa koji je sedeo na fotelji i gledao u mene. Obavestila sam ih da idem da otpratim majku do autobuske stanice, mada su me svi ignorisali, svi osim njega i Medi. Kris je ustao i ljubazno se pozdravio sa mojom majkom, a posle njega isto to je uradila i Medi uz osmeh.

Čim smo izašle iz kuće uzela sam mamin kofer i izvukla ručku, počevši da ga vučem za sobom da ne bi morala ona. Bile smo tihe celim putem do stanice, verovatno nam je obema bila potrebna tišina da bi smirile buku u glavi. Jedini zvukovi koji su se čuli bili su kotrljanje točkića po kamenom putu i blag ali hladan povetarac. Podigla sam pogled ka nebu. Bilo je sumorno, celim nebom preovladavalo je sivilo, u daljini videli su se tamni oblaci koji su najavljivali kišu. Ubrzo smo se našle na stanici. Ostavila sam kofer pored svojih nogu i zagrlila je, najjače što sam mogla, pokušavajući da joj nemo naznačim da nije ostala sama i da nikada i neće.

Pomerila se od mene i gledala me onim majčinskim pogledom.,,Ponekad reči umeju da budu suvišne, a dela ponekad iskažu više reči od njih samih. Dela govore reči koje mi ne možemo. Rečima mnogo što šta prećutimo, ali delima ništa ne ostane nedorečeno", izgovorila je ono što je jednom davno rekla Tomu i meni. ,,Hvala ti što si se setila toga, dete moje." Nasmejala mi se iskrenim osmehom, uzvratila sam joj istim.

,,Srećan put, mama." Zagrlila sam je još jednom. Uhvatila me je za ramena i odmakla od sebe. Gledala sam je zbunjeno dok je ona mene posmatrala zabrinuto.

,,Hoće li i on ostati sa tobom ovde?"

,,Ne znam, nadam se da hoće." Nisam o tome razmišljala, ali verujem da neće ostati nakon što mu ispričam šta se sinoć desilo između Dereka i mene.