Namiguša

Turizam, nudizam, švalerizam

Vrtim se po nekoj nedodjiji gde odavno ni struje ni asfalta nema kako valja, ali čuli su da postojimo, pa što vele, voljni su da ustupe neki prostor da im se otvori megatrgovina. Nadaju se da će na taj način privući ljude da ostavljaju lovu.
Kada malo bolje pogledam, a to sam shvatio juče dok sam bio taksiran, mnogo meni promiče, mnogo toga ne vidim.
Čovek preda mnom nije običan dunster, još manje neka seljačina, mada ne izgleda ništa bolje od gradskog klošara. Prilično je razgovorljiv, a moglo bi se reći i da mu je vokabular prilično zadivljujuć za ovu zabit, negde tamo u uglu planete odakle Bog izvodi korner.
A, jebo mi pas mater, treabo sam da se zakucam u tarabe da bih shvatio koliko površno posmatram stvari i ljude oko sebe.

"Kažete da je vama primarna delatnost šta? Turizam? Pa ovde je pusto!"

"Momak, pusto je, zato je primamljivo. Nažalost u subotu uveče mi je samo jedan gost otkazao, u poslednjem trenutku. Nadomak grada je šuma koja je u vlasništvu nas nekoliko. Sagradili smo brvnare i izdajemo ih."

"Neverovatno mi je to da imate turizam!", turizmolog u meni već polako hvata zalet i pronalazim hiljadu i jednu vezu izmedju megatrgovine i tih njihovih turističkih trange frange zanimacija. Turizam... Živo me zanima kakav to turizam oni nude!

"Mogao bih vam pokazati tu brvnaru koja je ostala prazna. Ljubiša i Helena nisu mogli da dodju, u poverenju, mislim da Ljubišu nije pustila žena!"

Zagrcnem se sopstvenom pljuvačkom kada shvatim kakav turizam oni nude. Nije nudizam, ovo je švalerizam!
Dovitljivost u punom sjaju, ne pitam ne pričaj, ne želim da znam, evo ti ključevi i idi jebi! Kako dobra ideja, sada se pitam kako meni nije pala na pamet... Da odem na švalerizam, ili još bolje, sam da pokrenem tu granu ugostiteljskih usluga!

Vodi me gospodin kroz neko grmlje, kaže jednostavnije je tako nego da kolima kružimo, presecamo puteljke i ostalo.
Meni se za košulju hvataju listići i čičke, ne znam kako ću tek pantalone od travkica da očistim, ali radoznalost koja u glavnom ubije mačku i ovog puta je jaka.
Moram da vidim šta sam to propustio, šta to ima ovo mesto odavno zaboravljeno od normalnih ljudi, ali ni malo zaboravljeno od nas, ostalih...

Preda mnom je ravnica, čistina. Sve je kao na tacni i nepreglednost livade i zelenilo šume.
Utonulo jedno u drugo, a nebo plavo, plavo, da plavlje ne može biti, bez i jednog oblačka.

"Vidite one braon mrlje koje se naziru tamo? E, to su brvnare!"

Pogledam malo bolje i zaista, kamuflirane u šumi drvene brvnare utapaju se u boji stabla. Idealno mesto ako ne želiš da budeš nadjen!

"Ti ljudi koji su otkazali? Plaćaju avansno?"

"Ne, plaćaju kad odlaze. Samo rezervišu."

"Aki, vi ste na gubitku", pobunim se jer ta je rezervacija mogla nekom drugom da se ustupi!

"Ne, nisam. Vidite, ako bi platili avansno i otkazali, ostali bi bez novca. Tako? Ja bih kasnije ostao bez gostiju. Ako nisu došli ovaj, doćiće neki sledeći vikend i pored redovnog plaćanja, obično ostave pozamašnu napojnicu za moj gubitak. Kažu to je zbog neprijatnosti koju smo imali. Mi smo uvek u dobitku, verujte, nema mnogo mesta kao što je naše. Zato nam treba i jedan dobar trgovinski lanac, da imamo sve, od žvaka do garderobe. Ovde se veš koristi na kilo!"

Vodi me bliže brvnarama i toj koja nije korišćena.
Sve miriše na drvo i lak, miriše na nekako poznato, a opet ne mogu da dokučim kako.

"Obično ovu uzimaju njih dvoje. Pogled je na livadu s jedne, na jezero s druge strane. Ljubiša insistira da u hladnjaku bude vino, Helena da uvek ima kafe, za hranu se postaraju sami. Helena uvek donese domaće kolače kada dolaze."