Namiguša

Nema kajanja

Helena...
Glas mu je promukao, tih i senzualan, ljubi me divlje, izgladnelo, čežnjovo.
Kotrlja moje ime preko jezika, na L zapinje, kao da ga miluje, napinje.
Helena...
Izdiše zaman toliko da uzme ponovo vazduh i nastavlja da me melje, da me osvaja, da hara mojim ustima, da opseda svaku svesnu misao koja mi je u glavi.
Ljubi me i steže svojim dlanovima, privlači me uza sebe utiskujući moju kožu u svoju.
Ljubi me i polako, ljubi me i grubo, uzima sve što može da dphvati, moje izdajničko telo prede u njegovim rukama.

Setim se na sekund samo da smo u kancelariji i to mi je dovoljno da mi atomatski kroz glavu prodje da nisu samo radnici u pitanju, već nekoliko desetina žena za koje sam iz novina saznala da su prošle kroz njegove ruke, da je nebrojano mnogo žena za koje javnost nije ni saznala, a on je kroz njih prošao kao brzi voz, da su tu mnoga slomljena srca, povredjeni ponosi preko kojih je zlatni talas prešao ostavljajući za sobom pustoš.

Ne želim da budem jedna od njih, ali koliko se god opirala njegovom naručju, pokušavala da se izmigojim, toliko su me njegove ruke čvršće držale govoreći, evo, gledajte, ovo je moja verenica i vi ne možete apsolutno ništa!

A znam da nije tako.
Ako samo milimetar popustim, prećiće preko mene, pregaziće me, uzeće mi ono što posesivno čuvam samo za sebe i neće mi ostati ništa.
Ako mu se podam, ubrzo ću i da mu se predam. Ako mu se predam, onda više nisam ja...

"Mislim da ako je za vajdu, dosta je. Publika se zasitila", jedva dodjem do vazduha, a usne mi gore potpaljene grešnim poljupcem kakav do sada nisam osetila.

"Nije za vajdu, već za merak! Valjda mogu da ljubim svoju verenicu?", gleda me kroz trepavice i sam podulih usana, ni u jednom momentu ne mareći što smo na njihovoj meti.
Ponaša se prema meni kao da smo zaista dugogodišnji par, što meni smeta.
Ako ovako glumi zaljubljenog, kako li glumi ostalo? Da li ću ikada moći da mu verujem...

"Možeš da ljubiš, ali ne i da me jebeš pred svima. Jebanje ostavi za neku drugu curu, mi smo formalnost zarad nekakvog uspeha" procedim kroz zube, znajući da mu udaram na sujetu, bez obzira na sve.

Moram da se odbranim zbog mogućih budućih grešaka, moram da stvorim distancu na vreme. Moram i neću birati način...

Frknuo je kroz nos, a zatim me ponovo poljubio.
Očekivala sam da nastavi torturu nada mnom, medjutim čedni, nežni poljubac je govorio suprotno. Vratili smo smo se na nivo prijatelja i saučesnika u zločinu, što mi je definitivno odgovaralo...

Da li je?

"Zasigurno sam ostala šokirana tvojom izjavom za onaj tabloid. Majka me pita, da nije obnevidela, pa joj se učinilo da se njena ćerka verila. Rekla sam joj da je istina, a da ćeš ići Draganu po blagoslov!", potenciram da sada mora platiti ceh svojih postupaka, jer ni meni nije bilo prijatno ovako da saznam...

"Na kraj sveta, ako treba. Samo ugovori da ti i sestrica bude kući, voleo bih i ona da sazna. Čisto, da se ne nada devojčica, uzaludno...", njegov je izraz lica prepun neke zlobe, imam utisak da sve ovo radi pre Anki da napakosti, nego da pokaže ocu da može.
Nije na meni da isputujem njegove motive, mada me boli. Doduše, nisam sigurna da li me boli više njegovo prozivanje Anke, njeno spominjanje, ili me boli željna moja južna strana usktaćena maratonskog seksa za vikend.
Protrljam nogu o nogu kada Zlatko ne gleda u mene već u one radoznale svrake, želeći samo malo da umanjim bol koja tinja i možda se raspali pod samo još jednim poljubcem.
Samo mu luda mogu reći da sam isfrustrirana do te mere da ne mogu više da se kontrolišem.
Ne gine mi odlazak kod Nebojše na čašu vina i ubijanje seksualnosti.
Ko može bolje ubiti želju u ženi od grešno zgodnog gej prijatelja? Ej, živote!!!

"Mislim da je dovoljno za danas. Imam obaveze oko Dèsir, pa idem nešto da završim po gradu...", ne govoreći da idem do Nebojše na čašu vina, "Posle toga, očekujem te kod mene. Treba da se dogovorimo", ispravljam suknju, popravljam razbucanu kosu i polako krećem ka vratima.