Namiguša

Pogled kroz objektiv

Šokiran sam! Više nego šokiran, raspamećen sam.
Radnja Zlatna parica je opremljena svime, od igle do lokomotive preko popova uva i slepog miša creva, od hrane sve do donjeg veša, što domaćinki, što muških tangi. Imam svega.
Da je moj glupi otac prihvatio da krene kao što je u par gradova to već odradio, ovde bi imao šoping mol na kraju, ali neka mu ga. Krećem sa mega trgovinom, kaže Helena nešto poput nekadašnjih robnih kuća, možda porastem dovoljno da postanem konkurent Vojinu.
Možda i padnem na dno, život je nepredvidiv, ali pašću sam.
Ustaću nakon toga, uz Heleninu pomoć, jer znam da će me podržati...

"Sutra veliko otvaranje?"

"Pedeset posto sniženje na švalerski asortiman, čamce na naduvavanje i kondome. Malo li je?"

"Promašaj ti je ponedeljak. Bolje da si i ti otvorio kad i ja, u petak. Nego, nema veze, lokalacima se svidja. Jebo te, Zlatko, dok ne sagledaš ovaj grad u celosti, misliš nema više od pet hiljada ljudi. On broji pedeset hiljada. Varošica, a opet nekako sakrivena...", govori glasno žvaćući neke ušećerene kolače.
Beli prah joj stoji pod nosem, na bradi ima tufnu.

"Šta je to? To što jedeš?"

"A, salčići! Sinoć kad si zaspao, razvukla sam testo, dala mi Stana salo i spremila sam salčiće. Nego salo bilo iz zamrzivača, pa nije kako sveže. Biće svežeg  krajem oktobra, početkom novembra"

"Znači, ti i ja smo planirali da se venčavano za svinjokolj?"

"Da, bre!", smeje se, liže prste i nudi mi preostale salčiće "Lepši će biti sutra, kada sve povuče..."

Ne znam kada sam sinoć zaspao. U našoj brvnari, u miru kasnog leta, pored žene koja mi se svidja. Znam da mi je češkala ledja ležeći na mom stomaku.
Na moj prekid filma, ona je znači ustala iz kreveta i dala se spremati kolače.

Ova varoš lepo utiče na nju. Vidim, opuštenija je nego kada je u gradu, kada juri izmedju Dèsir i Desiderio. Kada je saliću sa svih strana. Amore je izgleda, njen beg od sveta, realnosti, obaveza preko, ali slatka obaveza.
Ova varoš, svojim laganim, mirnim tokom, nežnim, a opet opreznim ljudima uliva poverenje i unosi neki spokoj. Barem meni je unosi spokoj. Heleni je napunila baterije.

"Vas dvoje, kafa?", devojka koja radi u pekari koja razvaja Amore i Zlatnu paricu nam donosi kafu i postavlja jedan tanjir pun salčića na sto, pokazuje nam gde da sednemo pa nam se i sama pridruži.

"Vas ste dvoje nešto kao par!", pita direktno, bez ustručavanja, još nam se upiljuje u lice da potvrdi svoje pitanje.

"Ne, mi smo prijatelji..."

"Da, mi smo u vezi...", odgovaramo istoveremno, zatim i oboje počinjemo da se smejemo.

"Što se nas tiče, zajedno smo, za druge i ne baš. Imamo kratku, burnu istoriju u medijima, želimo sebe da zaštitimo od razvlačenja", Helena polako objašnjava i vidim da je ponosna dok priča o nama.

"Znači, ove naše mogu samo da odbiju, tako? Vi ste za momogamiju?"

Pogledam u Helenu koja teško proguta. Dolazila je ovde s Ljubišom i definitivno nisu bili verni jedno drugom. Svakako, on ima ženu! Ali, Helena je tada njega shvatala kao izduvni ventil, rekao bih, a ne kao materijal za vezu... To znači, na lestvici osećanja, za mene ima šanse.

Dunem u kafu da se para koja divno miriše rastera, zatim otpijem gutljaj. Pekara se zove jednostavno, obično Dukat, a meni deluje kao tampon zona.

"Imali smo planove, ali su se svi mešali gde im nije mesto. Tako da... Helena je u pravu, mi smo prijatelji", kažem, namignem devojci i pogledam u Helenu.