Help me?

-Coming.

Za dva sata ovaj avion treba sleteti na Bringston aerodrom u New Yourku.Ne podnosim letove.Stvaraju mi neku mučninu u stomaku,sva ta visina,pritisak.Ovo mi je prvi let,a i mislim da će mi biti i poslednji.Ne želim više nikada da stanem nogom u avion.Ljudi su nepodnošljivi.“Hej,prosuli ste tu odvratnu zelenkastu masu na moj ranac“ ustala sam sa sedišta kako bih očistila to sa sebe.Pored mene je sedela debela gospođa,koja,izgleda nije upućena u kulturu i poštovanje drugih ljudi.Kao ni u to kako se treba ponašati u avionu.-"Izvinite gospođice,nisam doručkovala od kada smo uzleteli"-progovorila je debela gospođa,punih ustiju,dok su joj komadići piletine ispadali iz usta.Da stvar bude još gora,dva reda iza mene,sedela je četvoročlana porodica.Plavokosa žena,u crvenoj majci je bila naslonjena na prozor,otvorenih ustiju,spavajući.Pored nje,sede brade, nalazio se čovek,koji je po mom mišljenju njoj mogao biti otac,ali verovatno joj je muž.Plavokosi momak,imao je slušalice na ušima,klimajući glavom uhvatio je moj pogled.Skrenula sam glavu.Zašto mi se kroz telo mota neki čudan osećaj.Ma,sigurno je to zbog leta.A pored njega,šćućurena ležala je preslatka devojčica,sa kikicama na glavi.Gospodin sa sedom bradom,prepirao se sa nekim gospodinom koji je sedeo red ispod njih.”A da prestanete sa tom škripom?” vikao je gospodin sa sedišta iznad.”šta vama smeta to?Odjebi”,ali on je idalje nastavljao da viče.”Nemate kulture,kao ni vaša žena,spava otvorenih ustiju,uleće joj nešto,haha” smejao se gospodin sa sedišta iznad.”Ne vređajte moju žen..“ ”DOSTA!” ustala sam sa sedišta.Prišla je stjuardesa “Gospođice sed...”,”Ne,molim vas,želim nešto da kažem,biću kratka.Hvala”.”Vi gospodine” pokazivala sam na čoveka sa reda iznad “prestanite da vičete.Niste sami u ovom prokletom avionu.Imajte razumevanja” “pa neka i on ima poštovanja” opet je vikao,uperenim prstom ka sedom gospodinu.”Ooo! Prestanite više!” lupila sam šakom o naslon ispred.”Molim vas,sada sedite.” Levo rame spuštala mi je stjuardesa pokazivaću mi da odmah sednem.Sela sam.Više nisam mogla da izdržim.Kada će mo više sleteti? Sat vremena je prošlo,mir i tiša,konačno.Podigla sam ranac,i uzela sendvič.”Pohovana piletina,odlično” Oko 20:42 čulo se neko pištanje,na ekranu koji se nalazio iznad vrata od kabine u kojoj se nalazio pilot,ili šta već,pojavio se čovek,koji nam je pre svega poželo ugodan let (ako ovo uopšte može da se nazove ugodnim) i saopštio da za 3 sata slećemo na aerodrom Bringston.Ljudi su se komešali,došaptavali,neki su se bunili.Jedna trudnica,koja je sedela u posebnom delu aviona za trudnice,se bunila.”Već 3 sata letimo,da li sam ja to pogrešila avion,da li mi idemo na severni pol,kod Deda Mraza ili idemo u New Yourk?” nakon završene rečenice,ustao je i njen muž “Moja žena je upravu,i autobusom da smo išli stigli bi pre.” Izvinjavamo se zaista,imali smo neke komplikacije oko letenja,molim vas,budite razumni,učinićemo sve da udobno i smirenim putem stignemo.Hvala”.Ekran se zacrneo.Komešanje se nastavilo.”Izvinite,možete li da mi dodate moj kofer?” upitala sam stjuardesu koja je nudila novine nekom gospodinu “ostavila sam knjigu u njemu,trebalo je da je stavim u ranac.Možete li?” izgleda da me nije čula.Čovek,kojem je nudila novine,pokazivao je prstom na mene.Izgleda da me je on čuo.Podigla je glavu i pogledala u mene.”Oprostite,nisam vas čula,šta ste želeli?” prišla mi je. “Možete li da mi dodate moj kofer?”-“Ali,uzimanje prtljaga je zabranjeno” prevrnula sam očima “Zaboravila sam knjigu,umesto u ranac,spustila sam je u kofer,molim vas.” Pogledala sam je pravo u oči.Trgla se.Kao da se nečega uplašila.Volim taj moj pogled.Ljudi bi više voleli da ih ne gledam u oči.”U..uredu,spustiću vaš prtljag”.Spustila je kofer.Uzela sam knjigu. “Hvala vam”,zahvlalila sam se.Vratila je kofer,i otišla.Uzela sam knjigu.Virio je neki papirić iz nje.Uzela sam ga.Bio je prekriven nekim crvenim mrljama,nisam mogla da se setim od čega su,i zašto je ovaj papir ovde.Otvorila sam kako bih pročitala.Nešto je palo na moja kolena.Bio je to žilet.Molim,odakle ovo ovde,šta se dešava? Debela gospođa, koja je sedela pored mene,okrenula je glavu kako bi videla šta to držim u rukama.Brzinom svetlosti sam prekrila šakama žilet.”Šta je to?” upitala me je. “Ništa” odgovaram “podsetnik do koje sam strane stigla,ispao mi je negde obeleživač” hitro sam uzvratila.Nešto je promrljala,nisam je razumela.Okrenula je glavu na drugu stranu. “Uf za dlaku” mislila sam u sebi.Brzo sam sakrila žilet u malu pregradu na rancu.Počela sam da čitam: