Dodir vjetra ( ZAVRŠENA)

23. Poglavlje

Stiskao je prste oko mog grla tek toliko da imam zraka, znači ne želi da me ubije. Želi da me muči. Pa malo će morati da se pomuči oko toga, ja se ne predajem olako, sve dok moje srce u grudima kuca ja ću da se borim. Opustila sam svoje tijelo pokušavajući dobiti na prednosti, što znam možda se uplaši pa me pusti barem malo, što bi mi bilo dovoljno da ga se oslobodim. Približavao je svoje lice mome gledajući me u oči hipnotizirano. Onaj crveni sjaj polako je gubio na snazi. Umara se, to je dobro po mene, njegova snaga jenjava. To je jedina po nekog dobra a po nekog loša stvar u magiji, ne traje vječno. Sve ima svoj vijek trajanja pa tako i magija. Stisak mu je labavio oko mog vrata dajući mi prostora. Nisam razmišljala, kako se približavao glavom prema meni ja sam se uspaničila, pa neće valjda da me poljubi? Nema jebene šanse! On mi je brat! Kako to ne shvaća? U panici sam zamahnula svojom glavom te lupila iz sve snage u njegovu. Kosti su zapucale, tamnocrvena krv je potekla. Iznenađen mojom reakcijom pustio me te se uhvatio za nos koji je sada stajao malo krivo.

„Ti droljo!"- vikao je prema meni pljuvajući krv na sve strane.

„Što si očekivao? Da ću da se prepustim tvojim niskim strastima? Ja te volim, ali samo kao brata! Nikada neću da budem ono što ti želiš i očekuješ od mene Amaraht! To sam ti mogla i reći samo da si me lijepo zapitao! Bez sve ove pompe s bitkama i ne znam čime sve!"- bacala sam mu riječi u lice nadajući se da će shvatiti.

„Ja ti nisam brat! Ja ti ne želim biti brat! Ja sam muškarac koji te voli svim svojim bićem!"- odvratio mi je vičući toliko snažno da su njegove riječi odzvanjale po dimenziji.

„Ja te nikada neću voljeti tako!"- odvratila sam mu tužno.

„Zašto Leuta? Zašto me ne možeš voljeti kao ja tebe?"- tužno me upitao dok mu je pogled postajao staklast, mutan poput mutne, zagađene vode.

„Zato što moje srce pripada drugome Amaraht, zato što volim njega."

„Anđela zar ne? Ti voliš anđela!"

Ovo nije bilo pitanje već tvrdnja. Nisam mu odgovorila već samo nijemo kimnula glavom. U meni tinjala je ona mala nit nade da će konačno doći sebi i pustiti me. Ramena su mu se opustila te glava lagano klonula, kao da razmišlja što će da mi dalje kaže.

„Amaraht, nitko od nas nije mogao da bira koga će da voli. To srce samo bira bez obzira što glava nam govori. Moje srce se odlučilo za njega."

„Što čekaš Amaraht? Ubi je!"- vikala je Dubagh izbezumljena što toliko čeka.

Nije odgovorio već nju je samo ljuto pogledao. Vratio je pogled prema meni sad više ne tako tužan već ljut, bijesan.

„Zar zaista toliko tražim od tebe, zar me zaista ne možeš voljeti kao muškarca?"

„Ne Amaraht, ne mogu. Voljela bih da ti mogu drugačije odgovoriti na tvoje pitanje ali ne mogu. Moje srce pripada drugome."

„Nikada neću dozvoliti da budete zajedno, nikada. On te ne zaslužuje! Ti si moja, uvijek ćeš biti moja a ja ne dijelim s nikim!"

Krenuo je prema meni ali ja sam ovaj puta bila spremna na njega. Kako me pokušao uhvatiti za ruku ja sam je odgurnula te mu koljenom zadala udarac u leđa, što ga je na kratko onesposobilo te izbacilo iz ravnoteže. Na moj potez Dubagh se zaletjela prema meni pokušajući mu pomoći da me savladaju.

„Ne trebam tvoju pomoć stvore! Udalji se!"- dao joj je naredbu vidno pokušavajući doći do zraka.

„Dobar udarac vještice!"- dobacio mi je posprdno.

„Što? Više nisam ljubav ili voljena?? Sad sam najednom vještica?"- nisam mogla odoljeti a da ga ne upitam posprdno.

Stvarno se vara ako misli da ću mu se prepustiti poput nemoćne ženice. Ja sam Čuvarica! Bijes mu se natrag pojavio na licu, dobro je s njegovim bijesom lakše se mogu nositi nego li s tugom ili zaljubljenosti.