Čuvar (završena knjiga) ✨

PROLOG

Rat je pritiskao i gušio.
Osećao se miris pečenog krompira za večeru. Stomaci gladnih vojnika su zauvijali i halapljivo su gutali svoj skroman obrok. Poneki lakrdijaš je pevušio rodoljubivu pesmu uz pratnju usne harmonike. Želeli su što pre da ispruže svoja premorena tela u vreće za spavanje i makar na tren zatvore oči. Samo da nije rata, bila bi to savršena noć, jer nebo je bilo čisto, bez ijednog oblačka, duvao je nežni povetarac. Čudna tišina i mir, ni zrikavca da poremeti tu kratkotrajnu harmoniju prirode.
A potom.. Vrisak. Prva bomba. Ponovo vrisak. Druga bomba. Vojnik zadužen za osmatranje je primetio nešto sumnjivo, dim koji se pružao po horizontu, koji počinje da guši pluća i pecka oči i povikao:

- Poručniče, u zamci smo! Napadaju nas! - trčao je kao pomahnitao i vikao iz petnih žila.
Ono nedavno mirno nebo se smračilo, kiša je počela da pada tako iznenadno, kao iz odvrnute slavine. Đon vojničkih čizama je odjekivao po blatnjavim barama, šatori su se praznili, nastao je pravi metež. Grabili su užurbano svoje puške i pripremali se za napad.

- Na svoje položaje, na svoje položaje! Brzo! - Vikao je izbezumljeno poručnik.

Dok se bitka odvijala u svoj snazi i žestini, samo dvojica vojnika se kretala ka čistini. Zapravo, samo jedan se kretao, noseći ranjenog prijatelja na leđima. Grašak znoja mu se slivao po licu i vratu, disao je plitko. Kako su koraci odmicali, postajao je sve više iscrpljen ali se nije predao.

- Ostavi me, Vladimire, idi, spasavaj se. - Preklinjao ga je prijatelj kroz šapat i zatvorene oči.
- Neću te napustiti.
- I sam znaš da će nas u nekom trenutku pronaći i ko zna šta će biti sa nama. Idi, dok imaš priliku.
- Kosta, znamo se čitav život čoveče.
- Ti imaš ženu i malu ćerku, Vlado. Ja, ja nemam nikoga ko me čeka.
- Kada se budemo vratili i ti ćeš pronaći nekoga ko će te uvek čekati.
- Koga zavaravamo mi ovde? Hajde, ne brini za mene, idi i ne osvrći se.

Vladimir ga je gledao užasnuto. Kosta je kašljao i ponovo došao do vazduha.

- Poslednji put ti kažem - reče on promuklo - idi odavde i ne budi tvrdoglav. Pozdravi ženu i dete kada budeš stigao. Ne plaši se, samo ću se preseliti.

Vladimir nije progovorio ni reč, samo ga je zagrlio i obrisao slane i tople suze koje su mu tekle niz obraze. Zario je glavu između kolena i zaplakao, bespomoćno, kao dete. Vreme kao da je stalo. Ni sam ne zna koliko je dugo bio ukopan u tom položaju. Minutima, satima?

Krenuo je, nije se osvrtao, baš kako mu je bilo rečeno. Kretao se neko vreme, brzinom kao kada neko naglo ugasi svetlo pa čkiljimo pokušavajući da razaznamo predmete. Čula su mu otupela, samo je čuo prigušenu pucnjavu iz daleka. Video je u mislima dva prelepa, nasmejana lica a potom eksploziju pred sobom.

I to beše to.