Slaba tačka

16

Osamnaest meseci kasnije

- Gotova sam! – sednem umorno u fotelju.

- Treba manje da radiš – kaže mi Alora dok mi se približava sa čašom vode.

- To nema veze sa poslom već sa strahom od zmija – priznam i uzmem čašu sa vodom.

- Trebalo je jednostavno da pošalješ članak direktoru.

- Bilo mi je usput.

Radim za Majla, to je to, čovek nikome ne govori svoje prezime ali svi znamo da je sa Havaja, otvorio je izdavačku kuću u Sidneju i živi kao siromah u nekoj zabiti gde su zmije domaće životinje. Kažu da je paranoičan. Ne smeta meni što je paranoičan već to što nema internet i to u današnje vreme.

Zaposlila sam se kod njega pre godinu dana jer su mi se dopali uslovi koji su bili prilično jednostavni – rad od kuće i donošenje teksta na kućnu adresu, u papirnom obliku. Uređujem knjige koje izdaje njegova izdavačka kuća i izdala sam jednu, poslednju knjigu koju smo napisale ja i moje cure. Sve u svemu nije loše jer nemam šefa, pošalje mi po kuriru rukopis, ja to sve sredim, odštampan i vrati mu, u kući sa zmijama, navodno nisu otrovne ali ne zadržavam se dugo da proverim, kao što rekoh, čudak.

- Gladna?

- Nisam Alora hvala ti.

- Onda ja idem, Tesa spava – nasmešila mi se i ustala.

- Hvala ti Alora, vidimo se.

- Vidimo se mila.

Ne znam šta bih radila bez Alore, zaposlila sam je nekoliko dana pre nego što sam se porodila sa Tesom, nema puno radno vreme već dolazi po potrebi i iskreno ne znam šta bih bez nje.

Uđem u Tesinu sobu i znam da je u dubokom snu jer spava u tekvondo pozi, svaki krevet je mali za nju. Pokrijem je i poljubim. Moje malo čudoviše ima devet meseci - puzi, vozi dubak i uništava sve po kući i to sa osmehom. Ona je moj posao sa celodnevnim radnim vremenom i nikad me ne umara, dok ne dođe vreme za spavanje.

Izađem iz njene sobe i upalim lap top. Izašla mi je njena slika i naravno odmah se nasmešim. Nisam planirala da živim u Sidneju, Australija mi nije bila ni na mapi ali nakon što sam ispucala sve pasoše i prošetala kroz nekoliko država uspela sam da upoznam tipa kome sam platila bogovski da mi nabavi nova dokumenta i započela sam život ovde, osim toga nije bilo lako bežati sa stomakom. Živim ovde godinu dana i iskreno srećna sam – niko me ne proganja, više se ne krijem i uživam sa ćerkom.

Imam dosta novca, ispraznila sam Luciferov sef bez imalo žaljenja ali taj novac ne može biti dovoljan za ceo život, zaposlila sam se i sada mogu da živim bez njegovog novca. Bojala sam se u početku da će me pronaći i odvući natrag ali kad sam saznala da sam trudna... svi nagoni za preživljavanjem su mi proradili. Moje dete neće biti iskorišćeno, niti povređeno, kao da sam dobila novu snagu.

Žao mi je najviše roditelja, složila sam neku priču majci o poslovnoj prilici i povremeno joj pošaljem pismo preko milion kanala da Lucifer slučajno ne dođe do njega. A Lucifer? Iskreno, boli me. Napustila sam ga, rodila njegovo dete za koje on ne zna i krijem se od njega. Znam da nisam imala pravo to da mu uradim ali kada sam pobegla nisam znala da sam trudna a kasnije je sve postalo „za Tesino dobro". Danas Tesa i ja imamo miran život, ona je svakim danom sve veća i veća a moja ljubav prema njoj stavila je moju ljubav prema Luciferu u drugi plan. Nagon da nju zaštitim je jači od svega.

. . .

Stan koji iznajmljujem je na prvom spratu, ima odličan pogled na park i već zamišljam Tesu ovde, i sad je izvodim ali ona još uvek ne hoda tako da ne može da se igra sa decom koja trče ali zato vozi dubak kao profesionalac, za koji dan napuniće deset meseci i već ispoljava svoju tvrdoglavost, u momentu me podseti na oca, ima taj pogled... Stresem se kad ga se setim.