Monster Heart

4: Nakon dužeg vremena

Lunaria POV

  Nakon misije sam se vratila kući i mrtva umorna legla na krevet. U glavi su mi bile njegove reči.

"Ako ikada budem imao dece, želim da izgledaju tako".

  Ležala sam tako i razmišljala o tim rečima, i mojoj slici koja je kod njega.

- Zašto li mu je stric Itači dao moju sliku? Kako god, pitaću ga sutra.

  Rešila sam da se opustim i konačno sklopim oči. Utonula sam u dug, okrepljujući san.

Jutro

  Otvorila sam oči i pogledala kroz prozor. Napolju je, visoko na nebu, sijalo sunce. Bila sam jako umorna i nisam želela ustati iz kreveta, te sam prebacila ćebe preko glave. Ali kuckanje na prozoru mi nije dalo mira.

- Ko je ovo sad?

  Sklonila sam ćebe sa sebe i pogledala u prozor. Tamo je bila ptica sa porukom oko vrata. Otvorila sam prozor i pustila pticu da uleti. Kada sam zatvorila prozor, iza sebe sam začula tiho puf. Okrenula sam se i videla visokog momka, crne, tršave kose, crnog, levog oka u rinenganom u desnom oku.

- Kazuki?! Otkud ti ovde?

- Zar ne smem da posetim svoju sestru?

- Naravno da smeš. Ali probudio si me! - napravim nadurenu facu i prekrstim ruke.

- Ne duri se. Probudio sam te jer je prošlo 13h.

  Pogledam na sat i vidim da je skoro 14h.

- Pa, onda, hvala ti na tome.

- Kako si? Dugo se nismo videli. - rekao je sa slatkim osmehom. Taj se osmeh nije promenio od kako ga znam.

- Dobro sam, hvala na pitanju. Bila sam ma misiji juče i vratila se kasno sinoć.

- Vidim. Spavala si u uniformi. - nasmejao se dok me je odmeravao. Pogledala sam u ogledalo i, stvarno, uniforma je još bila na meni.

- Bože, pa ja je stvarno nisam skinula. A zašto ti još uvek stojiš? Sedi.

- Hvala, ali ne hvala. Došao sam da ti dam ovo. - skinuo je papirić sa ogrlice i dao mi ga.

- Ja idem sada. Ćao. - otvorio je prozor, ponovo se pretvorio u pticu i odleteo.

- Ćao... - rekla sam tiho za njim. Sela sam na krevet i otvorila papirić koji mi je dao. Na njemu je bila poruka ispisana lepim rukopisom.

"Hokage planina 18h"

- Ovo je sigurno bila Megumi. Pa, videćemo se u 18h.

  Otišla sam da se istuširam i obavim higijenu. Nakon toga sam ponovo sela na krevet, izvukla svoj dnevnik iz fioke koja je uvek bila pod ključem, i hemijsku iz iste. Taj je dnevnik bio ukrašen simbolima sela lišća, i u sredini je bio grb Učiha klana. Piskarala sam tu neko vreme. Taj je dnevnik bio očev poklon za moj rođendan, kada sam pošla na akademiju. Bila sam u istom razredu sa Shion, Kazukijem i Megumi. I samo oni znaju za taj dnevnik. Ali ne i gde ga čuvam. U trenutku me je u pisanju prekinulo kucanje na vratima.

- Trenutak!- viknem i ustanem sa kreveta. Brzo sam ostavila dnevnik, zaključala i njega i hemijsku i sakrila ključ. Otrčala sam do vrata i otvorila.

- Zdravo dušo. - rekla je žena crne kose i belih očiju..

- Hinata! - kažem sva srećna i zagrlim je.

- Uđi! - pokažem rukom i pustim je da prođe.

- Sedi. Želiš li čaj, sok, nešto?

- Čaj zvuči odlično.